ЗанимљивостиПериод од 1389. до 1804. год

Како је обновљена Српска патријаршија 1557. године?

Ко је био патријарх Макарије? Која је улога Мехмед паше Соколовића у обнови Српске патријаршије? Да ли су њих двојица били браћа?

Слом српске средњовековне државе донео је тешке дане за Српску православну цркву. Недостатак историјских извора замаглио је скоро читав један век. За то време црквена организација се полако урушавала. Многе епископије су замрле, друге су ипак успеле да опстану. Трон патријарха српског у Пећи, духовног пастира српског народа и старешине цркве, био је упражњен. Године 1557. на њега је сео нови архиепископ пећки и патријарх српски, Макарије.

Иако је реч о једној од најзначајнијих личности у историји српског народа, о његовом пореклу и животу је сачувано врло мало поузданих података. Први пут се помиње у поговору „Псалтира“, штампаног у Милешеви, 4. новембра 1557. године. У поговору стоји:

Тада обнови и држаше претстол светог Саве […] преосвештени архиепископ све српске земље и пoморске и северних страна и других кир Макарије.

Ова белешка је прва вест о обновљеној самосталности Српске патријаршије. Извори не бележе годину обнове, али је опште прихваћено, иако не и поуздано доказано, да је то било непосредно пре штампања „Псалтира“.

imagesПре него што је дошао на чело обновљене Српске патријаршије, Макарије је морао да буде на високом положају у црквеној јерархији, вероватно старешина неке од српских епископија. У два записа, који су настали непосредно пре обнове патријаршије, помиње се „смедеревски митрополит Макарије“. То је навело поједине истраживаче да претпоставе да је можда реч о каснијем патријарху. На основу досад познатих извора ова теорија се не може доказати. Ипак, она се чини много уверљивија од легенде да је на чело Српске патријаршије дошао као „топузли Макрије“, архимандрит манастира Хиландара који јаше „доброг коња и носи топуз преко мантије“. Ова прича је много каснијег порекла, и иако је ухватила корена, за њу нема никавих релевантних доказа.

За јавност је посебно било интересантно питање порекла патријарха Макарија. Широко је прихваћено мишљење да је Макарије био брат великог везира Мехмед паше Соколовића. Прича о дечаку кога насилни јаничари као жртву страшног „данка у крви“ одводе у Цариград, где се успиње на хијерархији моћи али не заборавља своје српско порекло и, између осталог, пресудно утиче на обнову Српске патријаршије, нема никакво упориште у изворима. Добро обавештени турски хроничари из XVI века нигде не помињу могућност да је Макарије био брат или синовац великог везира. Једини поуздани извор који упућује на његове родбинске везе са врло бројним Соколовићима, који су у XVI веку држали значајне положаје у турској државној управи и нису увек били блиски рођаци, каже да је био „сродник“ санџакбега босанског, Мустафа паше Соколовића (1564-1566).

Како је прича о патријарху Макарију у јавној свести нераскидиво везана за личност великог везира Мехмеда Соколовића, неопходно је осврнути се на његову улогу, позицију коју је заузимао и повезаност са Српском православновом црквом.

Бајица Бајо Ненадовић је одведен у Једрене у склопу османског система „девширме“, или „данка у крви“. Овај, у народним песмама и колективном српском памћењу по злу запамћен обичај, није свуда доживљаван тако трагично. За разлику од нешто богатијих крајева Шумадије и посебно Срема, где је „данак у крви“ тешко прихватан и где нису били ретки случајеви намерног повређивања деце како би их јаничари заобишли, у сиромашним, забитим деловима Босне и Херцеговине и Албаније, дешавали су се случајеви да породице чак дају мито како би њихови синови били одведени у јаничаре. Ова деца су добијала најбоље могуће образовање и био им је отворен пут за успон на друштвеној лествици Османског царства. Уколико би успели да се издигну, они су касније преводили у ислам читаву породицу и обезбеђивали утицајне позиције за своје сроднике. „Данак у крви“ је био често једини начин да се сиромашне породице издигну из беде. Управо овако је дошло до успона породице Соколовић. У публицистичкој литератури се често може наићи на податак да је Бајов, тј. Мехмедов отац, покушавао да спасе сина, чак да подмити јаничаре да га пусте, али поузданих извора о овом догађају нема. Можемо само да нагађамо шта се десило у селу Соколовићи, у близини данашњег Руда.

У време обнове Српске патријаршије Мехмед Соколовић је био високи чиновник, трећи међу везирима, члан „дивана“, својеврсне „владе“ Османског царства.

Османске власти су хришћанске црквене организације сматрале за државна добра (мукате), која су, уз уважавање њихове посебности у односу на друге мукате, давана у закуп уз фиксирани износ годишње закупнине – одсека. Српски патријарси су на име одсека били дужни да плаћају 100.000 аспри годишње, а исто толико и на име таксе (пешкеш) за издавање указа (берата) приликом свог постављења и код сваке смене султана.

Евиденција уплата на име одсека, као и издавање указа (берата), било је у надлежности Канцеларије црквених муката у Цариграду, која је била подређена великом везиру. У време обнове Српске патријаршије велики везир био је Рустем паша (1555-1561). У једном дефтеру (пореској књизи) Канцеларије црквених муката из средине XVII века стоји:

Споменута патријаршија постала […] од стране његове екселенције великог везира.

Српском патријарху је било загарантовано право да обавља своју верску службу, поставља епископе и, за Османско царство најважније, несметано прикупља дажбине од подређеног свештенства и верника, што је био једини начин да се измире огромне новчане обавезе према држави.

Разлог за обнову Српске патријаршије био је очигледно првенствено економски. Царство је осећало прве знаке економског замора, експанзија је успорена, вођени су бројни ратови, смириване побуне, па је било неопходно изнаћи што више извора прихода. Постављање Макарија за патријарха несумњиво је извршено уз пуну сагласност турских државних власти, између осталих и Мехмед паше Соколовића, али то није учињено као уступак Србима, већ првенствено из економских разлога. Нема никаквих доказа да је Мехмед Соколовић лично утицао на обнову патријаршије.

Међутим, веза између њега и Српске павославне цркве постоји. На самом почетку владавине Селима II (1566-1574), у време највеће моћи великог везира Мехмед паше Соколовића, османске власти су донеле одлуку да конфискују и продају сва црквена и манастирска имања. Ранијим власницима је остављена могућност првооткупа, по веома високим ценама.

Ова одлука, донесена такође из финансијских разлога, нанела је велики ударац СПЦ. Многе парохијске цркве су напуштене, штампарије су стале а манастири запустели. Богатији манастири, попут оних на Светој гори, уз помоћ донација хрушћанских племића, првенствено руских кнезова, успели су да плате тражену суму. Новац су успеле да скупе и богатије парохије, као и манастири чије су се старешине показале веште у скупљању средстава. Иако историографија још увек није у потпуности истражила последице ове мере, јасно је да је црква у целини запала у велику кризу.

Једна од њених последица враћа нас на почетак ове приче. Макарије, патријарх српски, притиснут проблемима у цркви и тешкоћама да скупи новац за одсек, повукао се са патријаршијског трона пре 17. децембра 1571. На његово место је дошао патријарх српски Антоније, али је криза у СПЦ потрајала све до доласка Јована Кантула, 1592. године, на патријаршијски трон.

Патријарх Макарије је преминуо 1574. Сахрањен је у Пећкој патријаршији, у припрати за чију је обнову заслужан. Други јунак ове приче, Мехмед паша Соколовић, убијен је у атентату пет година касније. Сахрањен је иза Ејуп џамије у Цариграду, у турбету које је пројектовао чувени архитекта Синан, исти онај који је пројектовао и најчувенију Мeхмед пашину задужбину, мост на Дрини у Вишеграду.

Аутор: Петар Ристановић
Извор: Српски академски круг

Магацин.орг

Back to top button