ЈЕЛЕНА ЈЕЛИСАВЧИЋ – СРЕБРЕНИЦА, ГЕНОЦИД НАД ИСТИНОM

Сваке године у сусрет обележавању “Дана сећања на сребреничке жртве“ , отвара се простор за мобилизацију колективне патње новокомпоноване бошњачке нације, која би требало да својим ехом изазове емпатију не само региона, већ сто је могуће шире, како би се омогућила резистентност и неупитност веродостојности злочина и још јаче стегао Гордијев чвор.

Умишљени геноцид у Сребреници, кроз две деценије вештачки одржаване неупитности, одслужио је и оправдао сврху свог постојања и показао пуну политичку профитабилност, материјализовану кроз милитантни, неолиберални интервенционизам Пентагона, од Југославије до Сирије. „ Сребреница“, није више само топографска одреница, Сребреница је постала аксиом у коме босански муслимани имају ексклузивно право на патњу, страдање, и јединствену колективну несрећу која би требало да у свести широког аудиторијума утисне жиг „ Холакауста у малом“. У тој карикатуралној интерпретацији лажи, створена је широка платформа за преламање интереса Западних креатора и бошњачких власти.

Са друге стране, постигнуто је тензично стање између видно изманипулисаног и злоупотребљеног бошњачког народа, који свој идентитет гради на симболу „жртвеног колектива“ и српског народа коме је инсистирајуци на промени колективне свести, инпутирана кулпабилизација, као реактивни образац на сребреничко питање.

Међутим, данас, са ове временске дистанце, препознавајуци истину засновану на чињеницама, слушајући сваке године исту увежбану реплику „да се не понови никад више“, када се помене злочин у Сребреници, најупутнија и сасвим логично би било питати о којој Сребреници је реч и ко је обећао ексклузивитет на емпатију само бошњачким муслиманима? Питање је реторичко.

Планови Запада везано за југословенско питање постали су очигледни вец 1991. г. када су Немачка и Ватикан признале независност Словеније и Хрватске, кршећи Хелсиншки завршни акт из 1975. г. о неповредивости граница осим мирним путем. Затим су САД признале БиХ априла 1992. г. , чиме је постало очигледно да САД и њихове европске оперативне колатерале желе да кроз крвави градјански рат протежирају своје интересе, или како је чувена крилатица из вијетнамског рата осликавала тамосњу ситуацију „ села спале, како би их спасли“.

Оваква ситуација где је Западни утицај деловао као катализатор предстојећег сукоба имала је подршку у лидеру бошњачких муслимана, Алији Изетбеговићу, радикалном муслиману из Сарајева, салафисти, који је своју идеолошку платформу градио на чврстом радикалном исламизму и радикалном национализму.

Чувени Изетбеговићев манифефест „ Исламска декларација“ био је темељ на коме ће он градити и своје реал-политицке потезе, вешто сакривајући екстремно радикалну политичку конотацију овог религијско – филозофског дела. У декларацији он каже да муслиман може гинути само са именом Аллаха и у славу Ислама, као и да је Ислам политицка религија и да је историјака чињеница да између Ислама и политике нема антагонизама. У стварању Изетбеговићеве замисли о етницки чистој БиХ и стварању Исламске државе у њеним оквирима, сем Аллаха, он је имао два врло важна савезника – Стејт Департмент и Пентагон.

Плодоносну сарадњу Изетбеговића и Вашингтона потпомогли су и лобистичке ПР агенције и директни бошњачки персонални елементи попут босанског амбасадора у УН Мухамеда Саћирбеја, чији је отац био осуђивани терориста, као члан Младих муслмана и врло близак сарадник Изетбеговица. Медијска подршка Западних медија била је врло интензивна и широка, извештавајући по скицама добијеним од СДА Алије Изетбеговица. Рат у БиХ представљан је не као сукоб три ентитета, него као нужан отпор угњетаваног бошњачког становништва од стране убилачких, варварских, хришћанских хорди.

Иако је злочина било на све три зараћене стране, овако политички пројектована медијска слика, у којој је пропаганда била огољена од објективности а обојена сензационалистичким лажима које су експлицитно подстрековале интервенционизам НАТОа, била је злочин против истине и интегрални део ширег политичког и војног плана Вашингтона, у коме су бошњачки муслимани одиграли кључну улогу.

О којој Сребреници је реч?

Гнусна равнодушност према страдању Срба у Сребреничком округу у периоду између 1992.-1995. г. , данас је присутна како у Западним политижким круговима, тако и у Србији. За три године, у сребреничкој демилитаризованој зони, ( она је то била само декларативно, сто је постало јасно при повлачењу тешко наоружаних муслимана из Сребренице, и то све под надзором холандских посматрача ) , страдало је 2.382 српска цивила. Босански муслимани предводјени комадантом ООС подрегиона Сребренице, Насером Орићем, брутално су убијали српске цивиле, децу, зене, старце, углавном користеци хладно оружије. За једног од највећих ратних злочинаца у након II св. рата, чије зверске методе убијања имају еквиваленте вероватно једино у Јасеновцу и Аушвицу, Хашки трибунал изрекао је скандалозно ниску казну од две године затвора. Тзв. „ Српска Сребреница“, је истина на „чекању“ која није препозната као „употребљива“ од стране САД као инструмент манипулације и прагматицности у осваривању њихових експанзионистичких циљева. Али, Сребреница из јула 1995.-е, јесте.

Наводни геноцид у Сребреници, као најгора кланица након II св. рата, како су то Западни медији интерпретирали, није помињана непосредно након догадјаја из 11. јула 1995. , нити само пар месеци касније, приликом потписивања Дејтонског споразума. Стиче се утисак, да купљено време од тог тренутка до офанзивног наратива који је уследио две године касније о томе како је у Сребреници убијено 8000 цивила, послужило за утврдјивање и обликовање образца који ће своју исплативост оправдати несто касније и у случају „ Рачак“ на КиМ, а затим своју сврсисходност показати и на Блиском Истоку.

Данас постоје егзактни форензички извештаји, као и бројна документација и непристрасни извештаји, који говоре о томе да се у Сребреници из јула 1995.-е, није догодио геноцид, као и да је разлика измедју стварног броја погинулих и цифре од 8372- политичка. Утврђивање узрока смрти тела која су ексхумирана на ширем подручју сребреничког округа, било је у рукама Комисије за нестала лица БиХ (формирана од стране Изетбеговића) и ИЦПМ , Медјународне комисије за нестала лица, ција персонална ресења регулисе Стејт Департмент. Позивати се на валидност резултата њихових вестачења, којима је строго забрањен приступ, у најмању руку је инфантилно. Западни медији, покушали су и још један перфидни маневар, лицемерно оправдавајуци сребренички геноцид тиме сто је он, наводно, дуго планиран у цију освете за зверства над Србима на сребреничкој територији.

Зан Зак Руез, главни истражитељ Хашког трибунала за Сребреницу, је то извесно демантовао у интрвјуу у сарајевским „Данима“ : „ Првобитни план је био смањити енклаву на сам град Сребреницу, и претворити га у велики избеглички камп под отвореним небом, да би УН почеле са евакуацијом зоне. Имам документе за то. План „ Криваја 5“ је план од 5. јула, не од раније“. Остала је забелезена и изјава генерала Филипа Мориона, у којој он делимично тачно појашњава да је становништво Сребренице жртва интереса Сарајева и Њујорка.

Међутим, генерал Морион у својој опсервацији не помиње врло важне чињенице које прецизно дефинишу оно сто се догодило у Сребреници, да од момента кад су УН укинуле ембарго на увоз оружја Муслиманима, Сребреница је била све само не демилитаризована, као и то да је „ становништво“ које је изгинуло, , било под пуном ратном опремом и изгинуло приликом повлацења из енклаве, која је непосредно била „ продата“ зарад политичког циља, у ратном окршају .

У светској јавности је врло брзо заборављена и потпуно потиснута под манипулацијама Западних медија изјава Високог комесара УН за људска права Хенрија Виланда из 27. јула 1995е, коју је дао за „ Дејли Телеграф :“Нисмо пронасли никога ко је својим очима видео злочине“, мислећи притом на интервјује његовог тима који су направили на тузланском аеродрому, где је било смештено око 2000 муслиманских избеглица. Исто тумачење дао је и РИОД, Холандски краљевски институт за ратну документацију. Медјутим, Западни медији су остали аутистични над истином, оптузујући чак сваког ко би покушао да да објективан закључак, да прећуткује истину. Њихови послодавци су имали своју. Свако одступање значило је неозбиљност, непоштовање жртава у саучесништво у српској „агресији“. Сребреница је измедју осталог, послужила и за коначано отварање офанзиве против Срба на Озрену, Возуци, Херцеговини, Босанској Крајини. Заправо, поцела је „ Балканска олуја“, која је почела у БиХ, прошла кроз РСК, из које су Хрвати етнички очистили 300.000 Срба, а на хијаде убили, и завршила у тадашној СР Југославији где је Западни лиценцирани, империјалистички корбач, супротно Медјународном праву, без сагласности УН, бомбардовао је Југославију, и под изговором заштите људских права и демократских принципа, али и заштите наводно угњетаваних албанских муслимана на КиМ, претходно исценирајуци „ Рачак“, где су убијени албански терористи представљени као жртве, опет Срба агресора, извршио насилну сепарацију 15% српске територије и уселио на њу војну базу.

Дакле, методологија је потпуно иста. И овога пута, оперативна полуга за амерички, геополитички, логистички оквир, били су Муслимани. Заправо, „ Сребреница“ је послузила као материјал за имплементирање доктрине „хуманитарног рата“, а са колико хуманости се тај рат води, видели смо и у слуцају БиХ, СР Југославије, Ирака, Либије, Сирије, Украјине.

Данас је , насупрот званичним интерпретацијама бочњачких и Западних медија и политичке инфраструктуре, и индолентности великог дела српских политичара, целокупној неострашћеној, неисртументализованој и мислећој јавности, као и интелектуалној и научној елити, сасвим јасно да се у Сребреници из јула 1995.-е, није догодио геноцид, и да су цифре којима се манипулисе израз политички пројектоване замисли да се догађаји из тог периода учине одрживим, како би се таква његова кохерентност, ојачавана сваког јула, сваке године, употребила у неким будућим ситуацијама, где је потребан војни интервенционизам САД, зарад сејања „демократије“ и „ мира“ чиром света.

Колико је сребреничко питање важан материјал САД и њиховим савезницима, доказује и прослогодишњи предлог „Резолуције о Сребреници“, који није одобрен од стране Савета Безбедности УН, искључиво због спремности Русије да заштити српски народ од верификоване етикете народа који носи бреме геноцидности, али и да покаже одговорност према историјској истини.

Насупрот хибридном креирању догађаја који се у том оквиру и тим квалификацијама никада није догодио, насупрот инсистирању стварања медијске илузије да су Срби агресори који су починили најтежи жлоцин након II св. рата, насупрот инсистирању стварања аутосовинистичке платформе где једино Срби сносе кривичну одговорност, политичку и архе – кривицу за слузбену лаж политичко-либералне Западне олигархије, стоји – истина. У то име, на помен злочина у Сребреници, једино логично питање је : О којој је Сребреници реч? Сребреница може бити једино метафора за злочине над Србима, и метафора за геноцид над истином.

Пише Јелена Јелисавчић