ЈЕДАН НОВИНСКИ ЧЛАНАК ИЗ ЗАГРЕБА: Бошњаци су Срби

Текст о приликама у Босни и Херцеговини, објављен у „Carsko-kr. Službene Narodne novine“ од 15. фебруара (вељаче) 1859. године, говори о поријеклу становника Босне и Херцеговине.

Ово је завршни дио дужег текста о БиХ, који је излазио у  наставцима. Народне новине излазиле су у Загребу од 1835. до 1860. године. Уредник је био Људевит Гај, који ће касније бити вођа „илирског покрета“. Новине су излазиле на латиници.

„Босна у почетку 1858. године.

Представивши, у колико сам знао, стање босанског народа, хтео бих сад описати значај Бошњаках. Може се узети, да је Бошњак као и други Серби; али ја не знам добро значај овога народа у другим сербским земљама, да би му могао тачно повући церте. Бошњак је тежак; живости има мало, али доста твердости. Ова твердост прелази на упорство, кад  му се хоће какав стари обичај да укине, ма овај био и шкодљив; али прелази и у племенету храброст. Што су босански кершћани тежки и мертви, то се може узети, да је од дугог угњетавања, које их је страшно убило; они су узели ниеку страву од Тураках, немају слободе у кретању, никакве подузетности; немарни су за чудо. Херцеговци су у том обзиру много бољи од Бошњаках; имају много више живота, чувства за општим добром и подузетности. Незнам, је ли то природно својство, или слиедство хисторичких узроках. Може се узети да је, сусиедство са слободном Ценом Гором много подержавало душевну снагу у херцеговачких кершћана, ово закључујем одтуда, што су готово сви људи, који су у Босни, пак и у другим херцеговачким варошима показали какав год умни рад, и већина терговацах, који су се обогатили својом вредноћом, што су, велим, дошли из Требиња, Попова, Бањанах, Дробњаках и других херцеговачких предиелах уз Церну Гору.

Угњетавање и страх веже и језик у простога Бошњака; његове ријечи тамне су, одмах ће вам говорити, да страда, да му је тежко, да га је зулум убио, али ћеш се ш њим намучити, док ти јасно каже, на шта се управо тужи. Угњетавање и страх научили су га лажи, често и гадној и неумиестној. Угњетавање и страх убили су  у њему и чувство за обће добро; сваки се само стара, како ће се сам биеде опростити; да се кои жертвује ради обћега доба, то се риедко нађе међу сељацима и свећенством, међу варошанима никада. У обће несретне околности развили су у Сербах себичност на штету обћој користи. Неслога је још за независности сербске подкопавала све основе сербске државе и напослиедку је и упропастила. Послие тога морао се је овај шкодљиви дух  само још већма ширити. И заиста неслога је у Сербах тако велика, да се човек мора ужаснуту. Међу становницима различних предиелах влада непоњатна завист и мерзост. У сваком предиелу сербском нема села, које неби криво гледало сусиедно село; а нема села, у ком неби било зависти и неслоге. У Босни је још горе него иначе у сербским земљама, а то због несретног кметовства, као што сам већ напоменуо. Обћа неслога заћути само пред виером и церквом; њој су Бошњаци, као и други Серби, јако одани и из све снаге держе се ње. Овдие ваља примиетити, да сељаци много радије од варошанах дају у церкву. Сељак је готов дати и послиедњу пару, да начини церкву у свом селу; терговац ће нерадо дати и део од својега излишнога погатства.

Друго прекрасно својство у православних босанских сељаках с клоност је к изображењу; међу њима наћи ћете многога, кои се је као самоук научио читати церквене књиге; сваки жели, да му диете зна читати и писати, и у многом босанском миесту има малих школах, које су се под надзором сеоског свећеника и обћим принесцима сељанах подигле. Сербско племе поноси се и слави се са своје храбрости; али чини се, да су Бошњаци у старо вријеме уступали у том обзиру осталим Сербима; сада се не може о њиховој храбрости судити, јер су се сасвим одучили од оружја. Ни мусломани немогу се назвати јунацима, него су још више путах  показали сасвим противно својство, кад су полазили на Церну Гору, дизали на султана. Оружаног кершћанина боје се као ватре, а кад су их године 1852. узели у рекруте, то су се турски војнички чиновници тужили на њихово биеснило и непослушност. Иначе Бошњаци су високи, јаки и јуначки људи, и увиерен сам, да би се од њих могла начинити верло добра војска.

У осталом одликују се Бошњаци љубавју к породичном животу, добротом, гостољубивостју и природним поетичким духом, које је све свим Славенима својствено. С временом, док им се олакша судбина, можемо се надати, да ће их мертвило оставити, да ће нестати злих својствах, али тежко да ће они доћи к себи без туђе помоћи и сами од себе.“

ИЗВОР: Carsko kraljevske službene NARODNE NOVINE, br. 36, 15. veljače 1859.