ИЗ МЕМОАРА ОБРАДА ПЕТРОВИЋА… Kr.GEF.1502,OFLAG X/C

Пише, Драгољуб О. Петровић

Отац је нервозно претурао по кутији. Са дна извади плочицу уз коју о мастан гајатан виси и његова фотографија у каучуку.

-Ово сам овако носио – рече и стави око врата, затим скину и пружи ми.

На мом длану лежи правоугаона оловна плочица перфорирана на средини. На обема половинама су иста слова и исти бројеви: Kr.GEF.1502,OFLAG X/C. На полеђини пише: мајор Петровић IIa/4.

Професор Радојчић, отац познатог новинара „Политике“ Мирослава Радојчића, који је био у заробљеништву самном, често ми је говорио: „Заборави то. О прошлости мисле будале, о будућности занесењаци, а о садашњости паметни људи“.

Али ово ти показујем и причам да запамтиш: живот је леп само у слободи.

Привукоше ми пажњу црвени лилипут речници, Србскохрватско-немачки и Deutch-serbokroatisch, у танким лименим корицама направљеним од америчке конзерве за млеко у праху, добијене преко међународног Цревеног крста (Cow Bell, Domestic Whole Milk Powder-домаће пуномасно млеко у праху).

unnamed-1Много вреди знати језик својих непријатеља. Ми смо морали кући да пишемо и родбина да нам одговори на немачком језику. Ево ово је писмо мамине рођаке из Софије, још пре рата удате за бугарског генерала, која ми саветује да се изјасним да сам Бугарин па ће ме пустити из логора.

Одговорио сам: „Обавестите моју жену у Нишу и моју ташту у Пироту да сам здрав. У Софију нећу сада путовати“.

Он кресну шибицом да запали цигарету па настави да тражи по кутији. Поново се чује хладан, метални звук. Сад ми даде мали, месингани предмет: две укрштене пушчице – официрску значку.

–         Одакле ти?

–         Један амерички заробљеник ми је поклонио.

–         Молим те, испричај ми о томе.

–         Ходао сам двориштем логора. Поред бодљикаве жичане ограде спазих америчког официра. Кочићем је рио земљу. Отрчах у кухињу. „Божо, јел остало репе?“-викнух.“Јесте госн мајоре! Дај ми, богати!“. Празну кутију од конзерве он напуни мутном, љигавом сплачином што нам је остало од ручка. Осврнух се: старжар је на другој старни дворишта, окренут. Приђем огради. „Џон, Џон!

Махнем му руком и он приђе сасвим близу. Брзо провукох кутију кроз бодљикаву жицу. Гледам га како халапљиво, с напором пије велике гутљаје. Сетих се Књиге о Јову из Библије. Јов је имао све, па му је све узето. „Бог даде, Бог узе. Зар ћемо од Бога само добро примати?“. Примети да га гледам и престаде да пије. Усне му се развукоше у осмех. Захваљивао ми се очима пуним суза. Опипа се по рукама, по џеповима. Све што је вредело узели су му. Био је очајан. Одједном, лице му се разведри, зграби са прса ову значку, истрга је и баци ми је преко ограде.

Ето тако смо се спријатељиљи. Сазнао сам да је заробљен у Арденима при пробоју Зигфридове линије. С тугом је причао како су савезнички тешки бомбардери морали да сруше белгијску варошицу Уфализ, 15 километара северно од Бастиља да би блокирали раскрсницу и онемогућили непријатељу да користи пут исток запад, који је пролазио кроз њу. Булдожери су крчили пут на северу ка Лијежу ради спајања са првом армијом тако што су рушевине Уфализа  гурали у кратере од бомби који су зјапили после савезничког бомбардовања. Сиромашни градић био је разорен зато што се налазио са обе стране раскрснице, у то верме стратешки значајне.

unnamed-4Завирих у очеву кутију. Гле, па ту су и моја писма! Још нисам био пошао у школу и нисам могао самостално да пишем. Најпре сам се с мамом игаро „куме“ и „кума“.

–         Како сте кумо? Пише ли вам муж из заробљеништва? – питао сам маму док смо испијали кафу од пржене ражи. После тога ми је мама предложила:

–         Хајде да пишемо тати.

„ Драги татице“ , писао сам држећи чврсто мастиљаву оловку  коју је мама водила, „ја сам порастао. Цео дан се играм са децом, а увече ми мама каже: Хајде очитај Оче наш и помоли се Богу да се тата што пре врати из заробљеништва. – боже, када ће се овај рат завршити.?“

Оцу засијаше очи. Он повуче последњи дим и згњечи опушак у металној пепељари. Врати се кутији и настави да претура по њеном дну мада је заборавио шта тражи.

….

unnamedУ средини логора је педантни немачки стражар врхом свог бајонета чистио од каменчића решетку сливника да би могла да отиче киша – да се у дворишту не стварају баре.

Дотле је са звучника слушао песму која је храбрила немачке војнике да издрже ратне напоре, па ће доћи и благостање:

Es ist alles voruber, es ist alles vorbei,

Nacd Desembar kommt immer Mai.

Али изненада поред бодљикаве жице прошла је колона лоше одевених жена, које су певале на руском.  Те жене су у Немачкој биле на принудном раду. Заробљенице су преко рамена носиле мотике, ашове, грабуље и окопавале су кукуруз, вадиле кромпир…

Као песма сирена што је привукла Одисејеве морнаре док су се провлачили бродом између Сциле и Харибде, тако је и песма Рускиња и Украјинки привукла заробљене србске официре и они су нагрнули на бодљикаве жице да виде и чују жене – нису их видели ни чули четири године.

Али на стражарској кули су се немачки војници ускомешали. Шта да раде ако заробљеници провале бодљикаву ограду?

–         Halt! Zuruck! – викну један.

Други је љутито зграбио митраљез и пуцао рафал у небо: ррррррр!

То је тргло официре и они су се мало повукли од ограде, али су и даље тужно гледали за женама које су одлазиле и изгубиле се из вида иза кривине пута. Њихова песма се са те даљине више није чула.

Пуковник Обрадовић викнуо је друговима:

–         Сетите се Оснабрика! Погинуло је сто двадесет југословенских официра и војника. У рату нема шале! Вратите се у своје бараке!

Ово је било доста опомене за све да се мирно врате у своје бараке.

Шестог децембра 1944. Британска авијација бомбардовала је Оснабрик. Зашто!? Па логор је био обележен прописаним међународним знацима!

Погинули ратни заробљеници сахрањени су на ратничком гробљу код Оснабрика, где су им подигли споменик преживели ратни другови.

У очевој кутији запао ми је у очи искрзани и умашћени џепни календар, зелених корица. Узео сам га и почео да преврћем листове. На почетку пише: Taschen Kalendar 1943. Нешто наниже ударен црвени печат: Gepruft.

–         Шта значи?

–         Цензурисан је.

Ту је написана мисао Дентеовог „Пакла“  :

У беди прошле се сећати среће,

Има ли од тога горчине веће?

Код датума 27. Merz записаи је ситним рукописом: „Останимо верни нашим идеалима у великој идеји 27. марта“

–         Који су били ваши идеали?

–         Боље роб него граб, боље рат него пакт.

Испод пише: Најпре ослободимо земљу и обезбедимо народу да сам одлучује о својо судбини“

На једној страници записао је датуме примања новца и пакета од куће и родбине, на другој адресе својих погинулих другова, чије породице после ослобођења тераба посетити, предати какву стварчицу вредну успомене…

У њему сам нашао и ово писмо откуцано на машини, на листу бележница.

Драги г. Лестеру,

Две године су прошле откако смо се растали. Надам се да ме нисте заборавили. Били смо заједно у Немачкој, у заробљеничком логору код Хамелбурга, у двадесетој бараци. Учио сам Вас србски и причао о четворо годишњим патњама.

Жену и децу затекао сам живе и задраве. Синчић је пошао у основну школу, а ћерке у гимназију. Како сте Ви? Како се осећате после оне контузије? Да ли Вам је повраћен слух? Све ме ово интересује и веома бих се радовао ако би сте ми одговорили.

Промите срдачне поздраве

Ваш Обрад М. Петровић

 

Упитао сам га ко је тај Лестер. Ево шта ми је испричао:

– Лестер је Американац немачког порекал. Док није отишао у рат, радио је као инжењер у фабрици фижидера и био резервни поручник. Пред крај рата је мобилисан и бачен у западну Европу, гда су га Немци заробили. О да занш са каквом је мржњома изговарао реч: Герман! Ево шта нам је испричао кад се, изнемогао од неспавања, довукао да наше бараке, не будећи се, спавао два дана и два ноћи.

„Генерал Платон је наредио да један појачан тенковски одерад пробије непријатељске положаје на Мајни и ослаободи овај логор, у коме је било пуно америчких заробљеника. Логор је од тог места удаљен само педесет миља.

Увече, 26. марта, кренула је колона од 20 тенкова, моторизоване артиљерије и дваста двадесет и три војника и официра  с капетаном – тенкостом, Абрахамом Баумом на челу.

Пробили смо се код Швајнхајна код Мајне, и ушли у непријатељску ватру, а када смо 27.марта дошли до зидина Хамелбурга – остала нас је трећина.  Ослободили смо заробљенике. У то време немци су организовали позадину, опколили на „тигровима“ и напали. 29.марта , пошто је потрошио сву муницију и гориво, рањени капетан се са још неколицином војника предао. Том приликом су заробили и мене када сам са својим водом борних кола пролазио кроз Лор, из једног подрума ме је панцир-фаустом погодио хитлерјунген. Удар је био толико снажан јер је гађао из близине, да су моја кола одбачена чак на други крај улица.

–         Тог јутра сам био дежуран. Док су остали ишли на збор, ја сам још чистио бараку. На варатима бараке  потпуно неочекивано, појавио се човек потпуно зарастао у браду чији је израз лица говорио да је страшно уморан. Пришао је и упитао ме на енглеском. Одерчно сам климнуо главом. Онда је на врло рђавом немачком језику питао да ли може код нас да станује – да, тако је питао. Кад сам му рекао да може, упитао је: „Могу ли овде?“ – и показао бункер у мом боксу. Рекао сам му да може. Није се свлачио. Заспао је чимје легао, и као што сам малопре рекао, спавао је два дана и две ноћи не будећи се.

Настављене су борбе за ослобођење логора.

Ослободилац, генерал Бредли је причао:

–         Трећа армија је заузела Ордруф, први нацистички логор смрти и Џорџ је предлагао да га посетимо.

….

Пуковник Душан рече:

–         Ми Срби смо се борили, али смо водили само одбрамбене ратове.

И мајор Обрад се јави:
– Немци су упропастили детињство мојој деци, а мене одвели у заробљеништво, али ме нису убили, за то им хвала. Зато их ипак не мрзим. И мога синчића су јурили млади немачки војници да му даду чоколаду, а он је бежао цик цак и сакрио се у звонари Саборне цркве. И у рату се може бити човек.

А поручник Петар који је мало више попио не издржа :

–         Докле ће Американци бити каубојци? Када ће постати интелектуалци? Зашто амерички политичари свуда гурају свој нос? Коме и зашто смета Југославија? Зашто хоће да узму Косово од Србије? Па Косово је колевка Србства! Ту је био бој на Косову близу Приштине. То је била морална победа Срба…

Један резервни официр настави:

–         Можда ће те питати какви сте ви Срби? Ми смо талентовани за песму, игру, спорт, глуму, али смо дали научнике и писце велика гласа: приповедаче Лазу Лазаревића и Вељка Петровића, романсијере Милоша Црњанског и Бору Станковића, Иву Андрића, научнике Николу Теслу, Михајла Пупина, Милутина Миланковића…

Али нисмо без мана: псујемо, нечистоћа по вецеима, инаџије смо, после смрти оца када дође да деобе имања свак би за себе више да узме…

Духовити смо, шалимо се, вицеви врцају. Морал: породица нам је највећа светиња. То је била карактерологија Срба.

Куда иду Срби? Срби, четници и партизани спасили су преко 900 оборених америчких пилота. На коју ће страну Срби? Србија је између истока и запада. Можда ће извесно верме у њој бити такозвани комунизам, али Србија је европскија и од Немачке и од Француске. Средњовековна Србија грађена је у близини културне Византије и Рима.  Кад су Срби јели кашикама, Енглези су прстима. Срби су хришћани православне вере, њих не интересује само материјално.

Неколико дана касније Лестер ме је возио у Вилзбург, да ми покаже где је погођен панцирфаустом.

Дивим се вама Србима, који сте нас у овој несрећи братски дочекали.

После неколико дана  без поздрава је отпутовао.

Пише, Драгољуб О. Петровић

Ниш

Објавила СРПСКА ИСТОРИЈА