Историјске личности

ИСПОВИЈЕСТ последњег свједока атентата на поглавника НДХ 1957. године – Анту Павелића

Милева Гаћеша је сведок атентата на Павелића. Када је разговарала са путописцем Виктором Лазићем имала је 92 године. Прочитајте шта је он забележио из њених сећања

“Ја сам Милева Гаћеша, војник Драже Михаиловића, чета попа Ђујића, 1925. годиште. Јеси ли ти Србин из Србије?”, као из топа ме упита, док смо се први пут руковали, старица гордог држања, одсечна и самоуверена. У српској цркви у Буенос Ајресу о њој се испредају легенде, па ипак ме је тако директним уводом изненадила. Пре него што је стигла, шапутало се да ће се, вероватно, на литургији појавити “старица која је дошла главе Павелићу!” Испрва ми се чинило да не чујем добро, или да претерују, али већ са том првом реченицом било ми је јасно да је преда мном вечити војник, жена са чврстим карактером, мушким стиском руке и погледом који не скреће.

“Да, ја сам учествовала у организовању атентата на Павелића! Како и не бих кад ми је убио оца и још шесторо чланова породице!”, прича Милева, и после толико година, у сузама. “Мог су оца, Петра Гаћешу, усташе одвеле у заробљеништво и тукле га до смрти. Моја породица је успела да га, уз помоћ Италијана, извуче из логора, али је било касно. Умро нам је на рукама у тешким мукама.”

Тако започиње њена животна прича, тако је започело наше пријатељство. Наредних неколико дана Милева Гаћеша и ја смо се спријатељили, а у њеном стану претурили смо све ормане тражећи документацију и публикације за Музеј књиге и путовања у оквиру Удружења Адлигат у Београду. Уз кафе и чајеве, сладоледе и сендвиче, отварала се на њеном кухињском столу историја једног напаћеног народа, преплитале трагедије моје и њене породице, које су обе страдале од усташког ножа. Зато је ова исповест тако потресна и дубока.

Деведесетдвогодишња Милева Гаћеша последњи је живи сведок атентата на Павелића, а вероватно и последњи живи сведок сахране краља Александра Карађорђевића. Недавно је изашла књига “Аргентински осветници – Атентат на Анту Павелића”, коју је написао Милорад Т. Ћулафић из Чикага. Књигу ми је показала Милева, пошто се у њој налази њено сведочење и информације о осталим учесницима у атентату, уз доста документарног материјала. Међутим, Миленина прича коју је мени испричала ипак се донекле разликује од оне у књизи, а у неким детаљима и од свих сведочења и текстова који се могу наћи на интернету.

Тако започиње њена животна прича, тако је започело наше пријатељство. Наредних неколико дана Милева Гаћеша и ја смо се спријатељили, а у њеном стану претурили смо све ормане тражећи документацију и публикације за Музеј књиге и путовања у оквиру Удружења Адлигат у Београду. Уз кафе и чајеве, сладоледе и сендвиче, отварала се на њеном кухињском столу историја једног напаћеног народа, преплитале трагедије моје и њене породице, које су обе страдале од усташког ножа. Зато је ова исповест тако потресна и дубока.

Ова крепка старица нема пречег пријатеља од истине. У њој и даље живе одважност, животна снага и сузе које никада неће пресушити.

Фото: Profimedia

Мој муж Новак Зековић био је радио-телеграфиста и шифрант при Врховном штабу Драже Михаиловића. Ја сам била болничарка при Дражином штабу. Рањенике смо приватно лечили, није било ничега, завијали смо ране у крпе, чиме смо стигли и шта смо имали, то смо мазали за дезинфекцију. Дража је био велика доброта. Други мој муж звао се Јово Пићан. Револвер мога Јова, тај је револвер пуцао на Павелића! Атентат су организовали Срби четници, да се освете барем мало за оно што су Хрвати радили. Било нам је драго како су убили Секулу Дрљевића, издајицу, који је толико четника побио. Дрљевића су убила три четника, која су га по свој Европи тражила по избегличким логорима, док га нису нашли и заклали. Ко се толико закрви, мора да зна да ће га рука правде са ножем који вапије за крвљу довека тражити.

Постоји теорија да је Удба организовала атентат, али то су глупости. То је и сам Павелић негирао. Удба је заиста, преко наше амбасаде, једном Хрвату из Чилеа дала 15.000 долара да га убије. Овај је узео авион, отишао у Чиле, и нестао! Каква Удба, какве трице! Нас нико није платио. Крвљу нас је нашом сопственом сам Павелић платио да се осветимо.

Атентат су организовали мој рођени брат, Милан Гаћеша, Мило Кривокапић и Благоје Јововић, који је и испалио хитац у Павелића, а организацију је осмислио Јово Јововић, Благојев рођак.

Мој брат је био познати четник, и он и ја смо, по завршетку рата, а пре одласка у Аргентину, радили кратко за британску војску…

Мало је било Срба у Аргентини после Другог светског рата, шака јада у односу на бројну хрватску емиграцију. Кад смо хтели да се преселимо у Аргентину, нису нам испрва дозвољавали. Вероватно је хрватска емиграција преко људи на јаким положајима то блокирала и без директног Пероновог знања. Нашао нам се један руски владика из Бразила, који је имао јаке везе и чуо је за нашу несрећу. Тражио је и добио пријем код Перона. Рус као Рус, сличан нама, каже Перону: “Ви проповедате да су све вере једнаке у Аргентини, а то је велика лаж! Има две хиљаде наших Срба православаца у Италији који хоће да дођу у Аргентину, а ви им не дате да дођу!” Перон је за то први пут чуо. Кажу да је директно позвао аргентинску амбасаду у Италији и да је дао налог да се ради дан и ноћ, да се амбасада не затвара док не издају све визе. Сигурна сам да је Перон подржавао и скривао нацисте, али је ово што причам истина. Тако је и било, дан и ноћ су радили, па смо и мој брат и ја добили визу. Кад смо дошли овде у луку, ево не могу да се суздржим да не плачем и сад кад се сетим, чекао нас је наш свештеник Радојица Поповић, који је годину дана пре нас овде стигао. Држао је бели крст у руци кад је наш брод пристао. Ово је католичка земља, јако католичка земља. Па ипак су нас примили…

Најважнији циљ Срба по доласку у Аргентину био је да саграде цркву. Ту су важну улогу имали и мој брат и атентатор Благоје Јововић. Знам и Милана Стојадиновића. Његови унуци не долазе у српску православну цркву. Стојадиновић је био чудан човек. Пред крај живота је много сликао. Питао је и мене да му позирам, гола! Са правом сам сумњала у уметничке пориве перверзног старца, који је увек умео да окрене ћурак наопако. Ја сам тад била у јеку своје младости и лепоте…

Мој брат Милан и ја учествовали смо активно у атентату на Павелића. Код мене у стану су се окупљали, договарали, ја сам их крила и набавила им оружје. Мој покојни супруг је лично дао револвер. То је објављено погрешно, кажу да сам дала женски револвер, али нисам. (Вади револвер из кецеље.) Ево га! Ко ми дође, ја немам проблем да запуцам, и данас. Ко зна, усташка емиграција је јака. Не знају где живим, а освете се не плашим. Наша је била освета за стотине хиљада људи, за наше породице. Када сам дала неком интервју, објавили су да се пуцало из овог револвера, женског, али није. Па ево га, код мене. Револвер мога мужа, из којег је пуцано, Благоје је вероватно бацио негде и он никад није пронађен.

Павелић је био свестан да је мета, да је врло могуће да му неки осветник саспе шаржер у груди. Зато се веома добро крио. Свуда се кретао са великим обезбеђењем. Био је прави изазов лоцирати га. Прво је, сасвим случајно, на њега налетео један полицајац српског порекла, Јово Хосе Мензалин. У аргентинском одмаралишту Мар дел Плата зауставио је Павелићев ауто и прегледао његова лажна документа, али га је одмах препознао. Сам није могао ништа да предузме, али нам је у Буенос Ајрес одмах дојавио да се нашао “брк у брк са крволоком”. Тај тренутак је био кључан. Сазнали смо да се по Аргентини креће са пасошем Црвеног крста и под лажним именом Пал Арањош. Наравно, био је прерушен, и по пасошкој фотографији га је било готово немогуће познати. Али није могао да завара нас чије је породице побио. То је било 1956. године, баш када сам се удала за Јову Пићана.

Мој брат Милан Гаћеша, Мило Кривокапић и Благоје Јововић стално су пратили Павелића. Треба да дођеш до главног, то није било лако. Знали смо да се усташе, као уосталом и нацисти, окупљају у немачком ресторану “Ел Сијерво”. Да нас не би препознали, ми смо се преоблачили, стављали перике, шешире, наочаре, лажне браде и бркове. Благоје је у својој исповести, која је објављена, написао да сам баш ја у том кафићу препознала Павелића. Чак су ме и касније новинари и писци убеђивали да ипак слажем, да потврдим ту верзију, јер је романтичнија и занимљивија. Али не треба лагати, то није истина, зар није довољно све друго што сам урадила?! Мој брат није желео да ме води са собом у тај ресторан, било је веома ризично. Да су усташе откриле ко смо, не би нам никад ни кости пронашли. Само једанпут сам тамо била са братом, али баш те вечери када сам ја отишла, Павелић није дошао, тако да га заправо никад нисам видела. Три месеца смо пратили Павелића и смишљали план. Сагласили смо се да не желимо да страдају цивили, а он је увек био на јавним местима са много људи.

Још једанпут смо покушали да убијемо Павелића. Било је то 9. априла 1957. године, уочи усташке прославе шеснаесте годишњице проглашења НДХ, у градићу Ломас дел Паломар. Знали смо тачно његову маршруту. Отишли смо возом до тог места, сви смо били прерушени. Требало је да пуцају такође Благоје и Милоје, али се на железничкој станици Павелић појавио са својом женом Маријом и ћерком Вишњом. Мој брат је био за то да се пуца, да га убијемо ту одмах. Али други се нису сложили, рекли су: “Немој овде, ту је народ, сви гледају, убићемо Аргентинце.” Мој брат је рекао: “Ма дај да убијемо зликовца, па ко год да настрада!” Али Благоје и Мило нису желели. Можда су били у праву, држали су се строгих војничких начела. Благоје је касније причао да је ноћ пре убиства провео будан, размишљајући о томе да ли убиство уопште може бити оправдано. Наравно да може! Да нисам била жена, ја бих сама Павелићу пресудила…

Коначно је дошла та среда, 10. април 1957. Чекали смо да се заврши њихова прослава, у Хрватском дому. Договорено је да иду Мило и Благоје. Прво пуца Благоје, па ако промаши, пуцаће Мило.

Павелић је кренуо са телохранитељима низ улицу Сан Хуан. Ишао је ка станици метроа, линији Ц. Укрцали су се у воз и кренули ка северу, три километра даље, до железничке станице Ретиро Сан Мартин. Чим су ушли у воз, за њима су, непримећени, ушли Благоје и Мило, наоружани и прерушени. Ушли су одвојено и сели на супротне стране купеа, како би их теже опазили. Тако су се возили двадесетак километара, до станице одакле је Павелић требало да уђе у аутобус ка својој кући. Из аутобуса су сишли на раскрсници данашњих улица Доктора Рикарда Балбина и Алас Аргентинас. Све ово се догађало увече, мислим да су изашли из аутобуса око девет сати, а у малом граду као што је тај, тада већ нема људи на улици.

Осветљење је такође било врло оскудно, тако да се атентат одиграо у помрчини. Благоје и Мило су све време пратили Павелића, али одвојено. Ишли су иза њега на одстојању од 20-30 метара. По изласку из аутобуса, Мило се одвојио, скренуо је десно у једну улицу, мислим да се звала Авијадор Габленс. Хтео је да пречицом први стигне до места са којег ће пуцати.

У тренутку кад је Павелић са телохранитељем пролазио поред клуба АФАЛП, телохранитељ му се обраћа са молбом да сврати у клуб. Бог нас је погледао, Павелић до своје куће наставља сам. Међутим, у тренутку пре него што ће Благоје запуцати, на неких 10-15 метара иза нашег крвника, Павелић се, ваљда предосећајући опасност, окреће и сам почиње да пуца на Благоја, а онда свом силином трчи ка свом дому.

Благоје, рањен у ногу, шепа за Павелићем и пуца му у леђа. Једним метком га погађа у десну плећку, а другим у врх кичме. У аутобиографији коју је издиктирао Тихомиру Тиху Бурзановићу, у књизи “Два метка за Павелића”, Благоје описује муњевит догађај овако: “Идем за њим брзим кораком, скоро трчим. Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осјетио, видио… Почео је да виче: ‘Мајку ти… српско-јеврејску, комунистичку!’ Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада. Како је носио ташну, она му испадне, са стране, у једну башту. Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њему. У том тренутку помислим – боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видјети и онда му се мора судити! Да ли да га пребијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… Али ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом? И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу. Неко виче: ‘Јуре, Јуре!’ И пуца се према мени. Ја се окренем и пуцам у том правцу. Испалим три хица. Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом. Народ излази. Питају – шта је било? Онако задихан, говорим им: ‘Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се, па пуцају на све живо!’ ‘Тај је луд или пијан’, вичем да ме и они са прозора чују. Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај.”

Чувари виле у којој је Павелић живео притрчали су да му помогну, а убрзо су га превезли у сиријско-либанску болницу. Иако су усташе покушале да га сакрију, то им није пошло за руком. Убрзо новинари долазе до приче, да би после свега неколико дана, у болници, сам Павелић давао интервју и тврдио да је он “хрватски државник” који је “пуно учинио за хрватски народ”. Међутим, Павелић је био тежак дијабетичар. Иако га нису смртно ранили, ране које су му нанете знатно су скратиле његов живот. Поживео је још свега две године. Због дијабетеса није могао да добије одговарајуће лечење и ране су тешко зарастале. Пре свега, сада се Павелић плашио да даље остане у Аргентини. Шачица српских емиграната натерала је лидера хрватске емиграције у бекство.

Мој брат није ишао да пуца, јер су мислили да је довољно да иду само њих двојица, а тог поподнева је имао дежурство на свом радном месту, у једној електроцентрали. После атентата Благоје и Мило су се раздвојили. Ту ноћ, одмах после атентата, Благоје је дошао да се крије у стану мог брата Милана.

Била сам и ја тамо. Чим је дошао, рекао нам је да је убио Павелића и да је и сам рањен. Мој брат му је превио рану, а Благоје је касније из новина сазнао да је крволок преживео.

Нико од атентатора никада није оптужен, због недостатка доказа. Али, из предострожности, њих тројица су се раздвојили, само су се повремено виђали у српској цркви. Благоје се оженио једном добростојећом Аргентинком и после више није морао да ради. Мило је наставио да ради у једној фабрици. Гледали су да не привлаче пажњу и с временом се прашина слегла, а на њих нико није могао, или није хтео да укаже прстом.

Колики смо страх утерали у кости усташама говори и то да су телохранитељи под пуним наоружањем обезбеђивали Павелићеву вилу чак шест месеци пошто је отишао, како би нас заварали да је он још увек ту.

Прође цео живот, и ја сад не верујем да ћу до краја године бити жива. Године су притисле, тешко се крећем, још теже дишем. Нека барем остане истина после мене. Нек се зна да смо се осветили и да је крвник, иако не одмах, од наше руке пао. Руке правде биле су, барем те 1957. године, наше руке.

Извор (Недељник)

Преузето ИН4С

Back to top button
Close
Close