Ђорђе БојанићИнтервјуСрби Црне Горе

ИНТЕРВЈУ ГОРАНА КИКОВИЋА (историчара и политичара из Црне Горе) ЗА СРПСКУ ИСТОРИЈУ

Горан Киковић, историчар, председник СО Беране и главни и одговорни уредник часописа “Глас Холмије“, који излази на Српском језику и ћириличном писму  из Берана дао је интервју за “Српску историју“.

Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

-Поштовани колега Киковићу, обзиром да сте уредник часописа “Глас Холмије“ објасните нам шта је Холмија и ко је био Никола Васојевић?

КИКОВИЋ Поштовани колега БојанићуСрпско историјско-културно друштво “Никола Васојевић“ из Берана оснивањем и издавањем  часописа “Глас Холмије“, жели да сазна и историјску истину о дјеловању кнеза Холмије Николе Васојевића. Промовишући наш часопис у Србији и Црној Гори читаоци су нам постављали најчешће два питања: Шта је то Холмија? и ко је био Никола Васојевић? Одговоре на ова питања дају нам  Миодраг Мишко Милошевић, предсједник Управног одбора издавачке куће “Холмија“ и Радомир П. Губеринић, публициста и хроничар Васојевића, аутор књиге “Кнез Никола  Васојевић“.

Колико је снажан утисак кнез Васојевић учинио на Његоша говори и то што му је за успомену поклонио вјечити Орфелинов календар, и на истом спјевао му похвалну пјесму, која гласи: “Ратољупче старих доба, За удраго српско име, Окади нам наших гробах из пушака што задиме, На Турчина хитро скочи, Нек се турска крв пролива, Жертва ми је та милија, Него уља из кандила, И измирна и кадила.  Владика црногорски кнезу Васојевићу“.Поштовани читаоци ако нисте сазнали до сада сада знате, Шта је то Холмија и ко је био кнез Никола Васојевић?

-Колико је Никола утицао на Његоша у политици и буђењу српске свести на простору  Васојевића?

КИКОВИЋ -Његошев однос према тада најумнијим Васојевићима је прије свега везан за игумана Мојсију Зечевића и кнеза  Николу  Васојевића. Међу њима свакако је занимљив однос Његошев према кнезу  Николи  Васојевићу.

Године 1835. кнез Никола Васојевић обилази Скадар и Скадарски пашалук, па исте године из Скадра долази на Цетиње да би се упознао са Његошем и обишао завичај. И 24. новембра те године Његош му, на основу Повеље коју је нашао у архиви Цетињског манастира, издаје увјерење којим се доказује племићко поријекло кнеза Николе Васојевића.

-Постојала је држава Холмија. Шта се са њом десило?

КИКОВИЋ – Како пише Радомир П. Губеринић,у књизи “Кнез Никола Васојевић“ о независним племенима  Брда и Горње Албаније од краља Радослава односно Кнежеви мемоари на француском језику казују :

     Између Котора и Скадра на Јадранском Мору, Бугарске и Старе Србије, те између Херцеговине, Охридског језера, Албасана и Драча, налази се некадашња Холмија, која данас чини дио северне Албаније, Херцеговине, Босне и Старе Србије. Она има отприлике 51,3 миље дужине и 30,8 миља ширине, што чини простор од 1580 кв.миља, и има око 330.000 становника од којих 74.000 ратника и 5.400 коњаника. Ова земља је покривена планинама, стрмим стенама, тјеснацима и тако неприступачним мјестима која од давнина до данашњих дана ниједна војна сила није могла да их савлада и покори. Никако нећу улазити у топографске детаље земље, то је један врло дуг предмет који би морао бити расправљен на један посебан начин са много брижљивости. Рећи ћу само да је врло тешко ако не и немогуће дочарати тачну слику о природи земље и стравичном изгледу њених планина….На сваком кораку налази се нека тврђава, и сваки камен је бедем који је природа створила да онемогући пролаз. Једном речи, горња Албанија представља једну природну тврђаву незаузимљиву и неосвојиву.

Историја каже да су Римљани, па чак и Турци били господари ове земље. Истинито је, али то је бивало посредством одредаба које су ишле на руку и задовољење тих племена, а не оружаном силом.

Стара Холмија носи своје име по једној великој планини која се зове Холм (Ком) која се налази у племену Васојевићима и дели ово племе на два дела. Та планина служи горњим Васојевићима као утврђење (природна брана) против колашинских Турака итд…

Холмија је данас подељена на два дела. Први су независна Брда која обухватају Црну Гору и Брда (стара Холмиа), други су Брда зависна од Порте, али који не плаћају ништа Турцима. Они имају своје старешине и владају сами собом.

Народи који настањују ту земљу су две различите расе: Албанска и словенска племена. Албанци (Шиптари) су потомци Илира сина Кадмуса краља Феникије, који је дошао из Израела. Пошто је напустио своју земљу, дошавши са својим синовима и својим народом, запосео је обале Јадранског мора од Грче до Скадарског језера, места која су сачували до данас, а да уопште нису изменили своју ношњу и обичаје. Њихов језик остао је исти до данашњих дана какав је био до пре тридесет и три века. Тај језик нема ни најмање сличности ни са једним језиком севера, изузев техничких речи и месних имена које су узајмили од њихових господара.

Сви Албанци су католичке вере али се са презиром односе према Папи и латинском језику, и врло су слабо, привржени свештенству па и својој религији.

Словенска племена која настањују те високе пределе-Брда, словенска су остроготска племена (племена источних Гота) које под краљем Свевладом и његовим сином Островој, или Остроил, у доба римских царева Анастаса и Јустина у 495 су се отиснула од те земље, они су од отродоксне грчке религије и привржени су њиховој цркви скоро до фанатизма, ма да је свештенство много изгубило од свог првобитног угледа.

 Срби, у односу на обичаје, навике, ношњу, језик, разликују се у свему од староготских Словена. Брда су потпуно слободн а и независна од Турака, од Порте. Од 1389. Они су непрекидно у рату са Турцима, и до данас се никада са њима нису измирли нити признају њихову власт, нити су турски великодостојници икада загосподарили словенским племенима. Али, као крвопије и мучитељи на челу својих скитничких банди и зликоваца без домовине и народности, користећи неслогу међу хришћанима освојили су њихову земљу на један врло подао и нечастан начин. Уосталом, историја познаје бестидно и свирепо понашање свих турских султана према хришћанима. Чврста и енергична одлука свих независних племена је радије умрети слободан него се подвргнути јарму туђинске власти.

Независни Брђани у границама Порте такође су подељени на два дела: 124 црногорска племена броје 70.000 душа, гдје је црногорски владика апсолутни господар, чине праву Црну Гору. 2 Брда (Холмиа) састављена од седам независних племена, која су независна и једно од другог, имају свако својег апсолутног господара- вођу племена. Ових седам племена називају се заједничким именом Брда, и броје 42.000 житеља. Ускоци ( народ који је у некој врсти савеза са Брђанима) броје 22.800 становника што са Црном Гором и седам брда чине укупно 134. 800 становника, који се за 24 сата могу окупити и изаћи ван земље (племена). Међутим, у случају потребе због напада непријатеља на њихову територију тај број би могао бити удвостручен.

Брда, односно Брђани који зависе од Порте су херцеговачка племена која броје 32. 800 становника, 5 племена Старе Србије броје 28.800 становника, 7 племена Дукађина броје 48. 000 становника, племена Миридити 20. 000 становника, Дибре 24. 000 становника, Сивур 4.000, Задрима 8. 000 становника, док осам шиптарских племена планинаца број 18. 800 ратника, што укупно чини 184.400 становника, од којих је 46. 300 људи спремних за борбу.

Црногорска племена нису пореклом из те земље. Она су сатављена од различитих словенско- остроготских племена босанских, а нарочито херцеговачких. Доба њиховог постанка (формирања) датира од 1500-те године.

Најчувенија црногорска племена су она из Катунске нахије, од којих потиче црногорски владика, и која некад нису била покорена ни од Турака ни од Млетака. Године 1711, Петар Велики, руски цар, њима је послао сведоџбе и отворене повеље са много обећања… да би их обавезао да узму учешћа против Турака. Од тог доба почињу руски односи са тим племенима.

Русија је била војно упориште на Јадранском мору, као и да би подржавала њихова политичка опредељења, такорећи у срцу цивилизоване Европе, црногорском владици је под различитим изговорима доделила помоћ од 85.000 ф. годишње. Међутим, стварни циљ је био да владику и црногорске главаре завађних племена придобију и вежу за себе.

 Племена независних Брда су пореклом из тог краја. То је стара Холмиа и Подгорица. Њихово порекло потиче од 495. Али деоба у племенима је почела  1160 године, када је последњи словенски краљ Острогота у Далмацији, Радослав 45-е, прогањан од једног од његових старешина званог Десса, који је био обасипан његовим наклоностима и његовом племенитошћу постављајући га за кнеза  Расцие (Рашке), био приморан да са своја четири сина Васом, Красом, Хотом и Пипом и свим својим рођацима да се склони у тим планинама. Од тих четири сина краља Радослава формирана су четири племена: Васојевићи, Краснићи, Хоти и Пипери, и до данас су сачували своју слободу и независност. У случају опште опасности од Турака они су у савезу са Црногорцима.

Битке које су почеле 1476.године и које су уз сва зверства и крвопролиће трају и до данашњих дана узрок су сиромаштва Брђана и Црногораца. Те жестоке борбе су их лишиле било каквих комуникација са светом и такорећи са људима…Ниједна цивилизација , нити трговине или индустрије код њих не постоје. Будући вјековима окружени варварима и злочинцима вековима напајаним људском крвљу, они су и сами постали варвари, тако да је живот једног човека јевтинији од живота једне козе.  Ево страшног живота свих зависних и независних племена од Порте у Брдима и горњој Албанији…

-Где су данас Васојевићи, национално, државотворно, политички?

КИКОВИЋ – Васојевићи су увијек имали своју орјентацију, а она је била везана за Црну Гору, и наравно за Црну Гору која је тежила уједињењу са Србијом и свим српским земљама. Такође је познато да су Васојевићи били на референдуму 2006-те у већини за заједничку државу са Србијом. Но, без обзира на то како је спроведен тај референдум, они  данас прихватају реалност да је Црна Гора самостална, али и црногорска власт треба зато да поштује специфичност Васојевића, јер су Васојевићи највеће српско племе. Уосталом Васојевићи су кроз историју дали доста крви за Црну Гору, о чему је понајбољи примјер бој на Буковој Пољани, гдје би – да није било Васојевића – Црна Гора нестала и била окупирана. Има још пуно сличних примјера, па о томе говоре и пјесме краља Николе Петровића у којима он најбоље одсликава Васојевиће, јер је знао да цијени то да су му Васојевићи прислонили још једну Црну Гору и помогли му да тадашња Црна Гора постане већа држава. У Васојевићима се данас тешко живи, млади одлазе, наша села су опустјела. Ово вам најупечатљивије говори у каквом је стању област Васојевића данас. Такође је угрожено у Црној Гори све што је српско: српски језик, српска православна црква, српска култура…Aли Васојевићи су и даље већински Срби. Тако ће и остати.

-Ви у Васојевићима негујете ћирилицу и штитите српски језик на који начин се борите за угрожена права српског народа?

 КИКОВИЋ – На Видовданским свечаностима 27. и 28. јуна у Беранама је усвојена Видовданска декларација о заштити и његовању ћириличног писма коју су усвојиле чланице Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине, коју чине Удружења ратних добровољаца 1912-1918 г., њихових потомака и поштовалаца регионална организација Беране, Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању- Андријевица, “Глас Холмије“ часописа за књижевност, историју и културу који излази на Српском језику и ћириличном писму “Глас Холмије“ – Беране и Српско историјско- културно друштво “Никола Васојевић“- Беране.

Декларација гласи:

Сви европски народи доживљавају процват уједињавањем, носиоци друштвене моћи у Црној Гори, супротно прокламованим европским начелима, присилно раде на дијељењу и распарчавању српског духовног и језичког бића, свјесно тим чином слабе и потиру један од најстаријих језика и најсавршеније писмо у Европи. Имајући у виду стање у којем се налази и у које је доведена употреба ћирилице у свакодневној комуникацији на простору Црне Горе, СРПСКА НАРОДНА ОДБРАНА ВАСОЈЕВИЋА И ЛИМСКЕ ДОЛИНЕ (Коју чине Удружења ратних добровољаца 1912- 1918, њихових потомака и поштовалаца регионална организација Беране, Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању-Андријевица, “Глас Холмије“ часописа за књижевност, историју и културу који излази на Српском језику и ћириличном писму “Глас Холмије“ – Беране и Српско историјско- културно друштво “Никола Васојевић“-Беране), доноси:

ДЕКЛАРАЦИЈУ О ЗАШТИТИ И ЊЕГОВАЊУ ЋИРИЛИЧНОГ ПИСМА

  1. Ћирилицом се писало од времена Мирослављевог Јеванђеља и Житија Светог Саве,прве штампарије Црнојевића у којој се штампало ћириличним писмом, и Св. Петар Цетињски и Његош и Марко Миљанов и Стефан Митров Љубиша и краљ Никола сви писмени и учени људи нашега народа користили су се ћириличним писмом. Што значи да је ћирилично писмо и српски језик израз наше хиљадугодишње традиције.
  2. И поред недаћа и невоља кроз које је пролазио наш народ, поробљавања, зулума и окупација разних освајача, културно деградираних режима, српски народ је кроз вјекове у својој колијевци чувао и његовао своју ћирилицу. Међутим, данашњи окупатор је глобална мисао фаворизовања свих девијација људског друштва (наркоманије, насиља, хомосексуализма и безбожништва), па и борбе против традиционалних вриједности у које спада и наша ћирилица.Против ње се боре злоупотребом медија, избацивањем из уџбеника, службених докумената и опште комуникације приказујући је као ретроградну и анахрону. Наш народ све више подлијеже тој сили и пропаганди, и у општој летаргији губи свој идентитет.
  3. СНО се залаже за поштовање Устава ЦГ у којем пише да су писма ћирилица и латиница равноправни. Стога се залажемо за равноправност ћирилице, које је одувијек било темељни израз нашег језичког, културног и националног идентитета.Српским језиком и ћирилицом смо се препознавали и препознаваћемо се на културној мапи свијета.
  4. СНО ће у случају настављања насиља над српским писмом и језиком у Црној Гори и асимилационих процеса, употребити сва, законом дозвољена средства. Стогапредлажемо да борбу за очување угрожене ћирилице треба водити у струци и науци, лингвистичким круговима, књижевности, у школама, јавним иступањима, акцијама и трибинама, у сваком нашем дому.
  5. СНО  ће сходно својим могућностима  спроведити  активности у духу ове декларације, тако што ће организовати трибине, промоције и јавна обраћања.Упутићемо  циркуларно писмо свим установама, фирмама, предузетницима и грађанима у којем ћемо се од њих  тражити да чувају и његују своје ћирилично писмо.

Драга браћо и сестре, ћирилица је наше трајање и наша будућност, наше име и наше презиме. Чувајући ћирилицу чувамо дух предака и будућност потомака, будимо добри потомци како би сјутра били честити преци.

            Потом су о  теми “Српски језик и ћирилично писмо у Црној Гори данас“    говорили: Миодраг Којић, потпредсједник Српског Удружења „Ћирилица“ – Београд, генерал др Лука Кастратовић, предсједник Удружења Васојевића – Београд, Бранислав Оташевић, предсједник Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању – Андријевица, Горан Киковић, главни и одговорни уредник “Глас Холмије“ часописа за књижевност, историју и културу који излази на српском језику и ћириличном писму – Беране, Миличко Трифуновић, предсједник Удружења ратних добровољаца 1912- 1918, њихових потомака и поштовалаца регионална организација Беране, а своје стихове су казивали Давид Лалић, пјесник, Дарко Јововић, пјесник и новинар, Милан Мане Цимбаљевић, пјесник, Вулко Шћекић, пјесник. Програм је водила Јелена Божовић, професорка српског језика, која је и прочитала декларацију. На крају програма је од предсједника жирија Горана Киковића уручена завичајна награда “Радомир П. Губеринић“ генералу др Луки Кастратовићу, и именовани повјереници Српског Удружења “Ћирилица“ за Беране Горан Киковић, за Андријевицу – Давид Лалић и за Плав – Бранислав Оташевић. Том приликом је Миодраг Којић, потпредсједник Српског Удружења “Ћирилица“ – Београд уручио повељу Горану Киковићу, главном и одговорном уреднику “Глас Холмије“ – Беране за његовање српског језика и ћириличног писма.

-Ви сте објавили књигу “Српски народ у Црној Гори кроз вјекове“ , шта Вас је навело, да тема књиге буде Српски народ?

КИКОВИЋ Ова књига је пуна података који свједоче о томе да је савремена Црна Гора, дукљанско-монтенегринска антисрпска творевина, утемељена на безочним фалсификатима и конструкцијама измаштаним у неким западним центрима моћи. Смисао и циљ тог подухвата је затирање цјелокупне историје, традиције и меморије српског народа на овом простору, те његова насилна асимилација. Стога су данас Срби у Црној Гори обесправљени у толикој мјери да се слободно може казати да не постоји народ у Европи чија се права тако брутално газе као што је то случај са српским народом на овом простору. Режим у Црној Гори над српским народном спроводи политику апартхејда, односно политику националне, културне, духовне и економске дискриминације, сегрегације и обесправљивања. Историја у Црној Гори је заробљена, прецизније заробљене су истина и историјске чињенице. Из тог разлога је и настала ова књига да подсјети на једини могући став: историјском истином против фалсификата. Зато је у књизи све аргументовано, поткријепљено документима.

-Какав је положај Српски народ имао у бившој Југословенској Републици, а какав има данас?

КИКОВИЋ – Феномен диктатуре у Црној Гори, којој је печат дао дугогодишњи Титоистички режим, наметнуо је актуелно мишљење, националистичко колективно лудило да “што се више одричете свог поријекла, имаћете боље позиције у систему лажи, која води укидању нација, али не свих, већ само неподобних, а Срби нијесу подобна нација, јер су се често бунили кроз историју против неправди“, те се ово доба мора сматрати најсрамнијим перодом српске историје, јер баш из тих разлога, дојучерашњи титоисти, сада квазиљевичари, поборници неолибералне идеологије, реализују вољу свјетских моћника на штету властитог поријекла, вјере, језика као основе националног и личног идентитета. Тако је то дефинисао један од мојих рецензената Давид Лалић.

Власт, успостављена силом и полицијским терором политичке полиције, заснована на идеолошкој манипулацији хијерархијски организованој, наметнула је мит о Великосрпској опасности, чиме је потиснута истина о геноциду над Србима, који никада није кажњен, па је партијском државном репресијом сузбијена свијест о значају српске традиције у којем није дозвољено слободно, критичко мишљење, већ је створен полтронски менталитет, као реалност политичког зла, а српска херојска епопеја проглашена геноцидном и “српским територијалним лудилом“.

Да ли сматрате да ћирилица има своје место у Језику, или је она на неки начин потиснута?

КИКОВИЋ- Сви европски народи доживљавају процват уједињавањем, носиоци друштвене моћи у Црној Гори, супротно прокламованим европским начелима, присилно раде на дијељењу и распарчавању српског духовног и језичког бића, свјесно тим чином слабе и потиру један од најстаријих језика и најсавршеније писмо у Европи. Стање у којем се налази и у које је доведена употреба ћирилице у свакодневној комуникацији на простору Црне Горе алармантно и забрињавајуће. Ћирилицом се писало од времена Мирослављевог Јеванђеља и Житија Светог Саве, прве штампарије Црнојевића у којој се штампало ћириличним писмом, и Св. Петар Цетињски и Његош и Марко Миљанов и Стефан Митров Љубиша и краљ Никола сви писмени и учени људи нашега народа користили су се ћириличним писмом. Што значи да је ћирилично писмо и српски језик израз наше хиљадугодишње традиције. Прва ћирилична штампарија на словенском југу настала је у Црној Гори. И поред недаћа и невоља кроз које је пролазио наш народ, поробљавања, зулума и окупација разних освајача, културно деградираних режима, српски народ је кроз вјекове у својој колијевци чувао и његовао своју ћирилицу. Међутим, данашњи окупатор је глобална мисао фаворизовања свих девијација људског друштва (наркоманије, насиља, хомосексуализма и безбожништва), па и борбе против традиционалних вриједности у које спада и наша ћирилица. Данас се против ње боре злоупотребом медија, избацивањем из уџбеника, службених докумената и опште комуникације приказујући је као ретроградну и анахрону. Наш народ све више подлијеже тој сили и пропаганди, и у општој летаргији губи свој идентитет. Ми се само залажемо за поштовање Устава ЦГ у којем пише да су писма ћирилица и латиница равноправни. Стога се залажемо за равноправност ћирилице, које је одувијек било темељни израз нашег језичког, културног и националног идентитета. Српским језиком и ћирилицом смо се препознавали и препознаваћемо се на културној мапи свијета. Зато борбу за очување угрожене ћирилице треба водити у струци и науци, лингвистичким круговима, књижевности, у школама, јавним иступањима, акцијама и трибинама, у сваком нашем дому. Моја порука је да је ћирилица наше трајање и наша будућност, наше име и наше презиме. Чувајући ћирилицу чувамо дух предака и будућност потомака, будимо добри потомци како би сјутра били честити преци.

-Који је у употреби језик са изговором, у Црној Гори?

КИКОВИЋ Најдрастичнији примјер агресије на српски језик јесте крађа српског језика! Да би се убиједили грађани Црне Горе и свијет, како постоји некаква „црногорска нација“ ствара се такозвани „црногорски језик“. Заправо се један дио ијекавског дијалекта српског језика покушава прогласити новим језиком.

Ради се заиста о примитивној, идеолошкој, антинаучној конструкцији чији је једини циљ измишљање нових црногорских установа и уништење постојећих српских. Допустимо ли да се дијалект или провинцијализам прогласи језиком, онда бисмо добили много нових језика у свијету: амерички, канадски, мексички, бразилски, аустријски, новозеландски, јужноафрички, итд. Наравно да је ово потпуно бесмислено и ниједна озбиљна држава не би себи допустила овако нешто, али ова наша је нешто друго и зато над српским језиком и народом спроводи злочин (геноцидних размјера и капацитета). Узгред, међународне научне и друге установе нажалост ћуте пред оваквим поступцима. Напоменимо да на старословенском ријеч „језик“ значи „народ“.

Они који су у Црној Гори до сада били Срби, па од сада не желе да буду Срби већ Црногорци, имају право на такво опредјељење, без обзира колико то бесмислено било. Али, и обрнуто, то никако не даје за право онима који желе да се одрекну свог поријекла и идентитета да краду и отимају оно што је аутентично и неприкосновено, међународно признато као српско. А то је, на примјер, језик. Они који се изјашњавају као „Црногорци“ и који желе да имају свој регистрован „црногорски језик“, нека се већ потруде да смисле нови језик који ће се од сваког дијалекта српског језика разликовати за најмање 50%.

Језик је огромно културно, умјетничко, етничко и цивилизацијско благо и као такво се мора пажљиво чувати и његовати. Српски народ и држава Србија не смију дозволити отимање и уништавање српског језика, на којем су створена књижевна дјела од свјетског значаја непроцјењиве вриједности.

-Крађа језика, значи и крађу књижевних дела и усменог предања на том језику.

Суштина је да један језик не може имати више назива и да се идентитет језика не може мијењати за дневнополитичке потребе. Говор у Црној Гори се не разликује ни по чему од говора Срба у Републици Српској и дјеловима БиХ, као ни од говора Срба југозападне Србије, односно Лике, Кордуна, Баније, итд. Говор у Црној Гори се од говора у Београду разликује само по (иј)екавици. Сви који говоре на поменутим просторима се савршено “разумију“ или “разумеју“!

Стога сви Срби у Црној Гори и Србији и другдје (као и научне, просвјетне, државне и друге установе) су дужни да се боре против постојања и признања такозваног „црногорског језика“. Црногорски говор није чак ни цио дијалект (раније објашњено), већ само локална интерпретација ијекавског нарјечја, штокавског дијалекта српског језика. Они који тврде другачије су или велике незналице или злонамјерни демагози. По поменутом питању нема никаквог компромиса. Некоме се може српски језик свиђати или не – може га користити или не – али нико нема право да врши ампутацију српског језика и да му насилно мијења идентитет, јер би то значило да се насилно заводи идеологија геноцида, као припрема за његово спровођење. Нажалост, не би било први пут српском народу да тако нешто доживи.

Ево и једног илустративног примјера: Његошев „Горски вијенац“ се у Црној Гори преводи на такозвани „црногорски језик“!? Ово је класичан организовани криминал, који подсјећа на криминалне групе које украду аутомобил, обришу серијске бројеве шасије и мотора, угравирају нове лажне бројеве, а затим продају такав ауто.

-Шта је Ваш мото када пишете о оваквим и сличним темама?

КИКОВИЋ – Мото ми је борба за историјску истину а ево због чега? Говорити о националном идентитету Црногораца данас није захвално, али је неопходно потребно. Циљ студије јесте – историјском истином против фалсификата, па је зато потребно објаснити и дефинисати истину, а побити фалсификате аргументима.

Црна Гора је у својој историји доживљавана и називана “српском Спартом“, “Пијемонтом српског народа и српске круне“, “драгим камењем“, “буктињом српске слободе“ (…) Тако су је сликали најумнији и највиђенији Срби, попут Лазе Лазаревића, Алексе Шантића, Сима Матавуља, Бранка Радичевића и других. Та и таква Црна Гора, земља Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког, земља чојства и јунаштва, храбрости и поштења, данас у највећој мјери живи само у сјећањима, књигама и причама. Таква Црна Гора, достојанствена и достојна поштовања, часна и поштена је престала да постоји након доласка комунистичког режима на власт 1945. године. Тада долази до покретања тзв. црногорског питања, а нова нација је рођена 01.05.1945. након објављивања текста „О црногорском националном питању“ у листу “Борба“, аутора књижевника и политичара Милована Ђиласа.

Тим чином су комунисти само наставили оно што су започеле црногорске усташе – Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Од тада до данашњег дана, у континуитету, у Црној Гори траје акција убијања душе и националне свијести Црногораца. Тада су то радили комунисти, а данас њихови идеолошки сљедбеници, који се, додуше, јесу преобукли у нова одијела и замијенили пароле, али је суштина остала иста. А суштина се састоји у расрбљивању, стварању лажне нације, брисању колективног памћења и свијести. Начин рада је остао исти. Разорити народ у моралном, духовном и националном смислу, изазивајући расколе и подјеле у становништву, спроводити атеизацију и аморализацију.

-Шта бисте поручили народу?

КИКОВИЋ Бити Србин данас није само поријекло, то је прихватање става, обавеза и права која припадају и дефинишу Српкињу и Србина! Бити Србин је начин размишљања, начин живота, живјети морално, чувати достојанство, породичне вриједности и за исте се жртвовати, ако је то потребно. Ово су наши стари одлично знали, и то упражњавали у пракси кроз живот. Често су водили тежак живот, али су знали да је то једини начин да сачувају своје достојанство, своје поријекло и своју вјеру. Зато и јесмо кроз историју били прогањани, а тако је и данас, јер свијету (западном свијету) смета такав начин живота, смета им чојство и јунаштво, смета им понос и достојанство, сметају им гусле!

Зато останимо оно што су нам били преци. Поклонимо се нашиим прецима како бисмо им показали да их нијесмо заборавили и да су били бољи од нас. А сада је на нама да наши потомци буду много бољи него што смо ми! Чувајмо нашу културу, традицију, историју, не само због нас, него због наше дјеце, због наших покољења, да не буду сјутра тиква без коријена!

-Ви сте и  главни и одговорни уредник часописа за књижевност, историју и културу  „Глас Холмије“, који излази на српском језику и ћириличном писму шта је циљ изласка часописа?

КИКОВИЋ – Од јуна мјесеца 2012 године излази часопис за књижевност, историју и културу  „Глас Холмије“, који излази на српском језику и ћириличном писму од јуна мјесеца 2012 године, чији оснивач и издавач је Српско историјско-културно друштво „Никола Васојевић“, Беране, прије неколико дана доживио је и свој 30 примјерак.

 Резимирајући вријеме и учинак овог часописа,  циљ његовог оснивања постигнут, што потврђују и многи познаваоци писане ријечи.  „У временима поремећеног система вриједности, кад носиоци новог глобалног поретка настоје да  потисну традиционалне културне и историјске вриједности и умјесто њих на видно мјесто истакну нешто што нема додирних тачака са урођеном духовном  снагом и традиционалном културном и научном баштином српског народа, група скромних и вриједних ентузијаста, окупљена око Српског историјско-културног друштва „Никола Васојевић“ одлучила је да покрене часопис „Глас Холмије“, како би дала допринос очувању свега напредног, по чему смо се кроз вјекове препознавали у цивилизованом свијету. Од оснивања часописа изашло је 27 бројева, чијим посредтвом су наши бројни читаоци ширег региона обогаћени историјатом Васојевића и осталим дешавањима тог и околног простора. Познато је да се некада област око „свете“ васојевићке планине Ком, гдје живи највеће српско племе,  називала Холмија, што нас је и опредијелило да наш часопис штампамо под тим именом“.

Учинили су то, каже, убијеђени да је управо Ком, тај див међу планинама, давао горштачку и интелектуалну снагу српском народу овога краја, потребну да би се опстало на овим просторима и одољело бројним ударима различитих завојевача, који су настојали да поробе поносно Васово племе и избришу га са мапе живих. Тим прије, јер је Холмији као држави, односно кнежевини ударио темеље и један од најобразованијих Васојевића кнез Никола Милошевић Васојевић, познат као Никола Конзул, кога је 30. маја 1844. године насилна смрт претекла да своју замисао спроведе у дјело.

„Настојимо да се између корица овог часописа нађе све оно што завређује пажњу са жељом да, између осталог, као будни хроничари свога времена, одбранимо српски језик и ћирилично писмо, које је вјековима постојало на „светим водама“ Лима.  Зато нам је важно шта мисле уважени читаоци које увијек позивамо на сарадњу, јер су они подржали наш подухват, како би заједнички одговорили постављеном задатку. Њихов суд и сугестије су нам главне одреднице, јер „глас народа је Божји глас“, кога треба уважавати, онако како су Васојевићи уважавали и у својим срцима носили аманет прадједовски, јер само у њему станује нада за неко боље сјутра. На путу до тог бољитка потребна су нам оштра пера и пуно духовног мастила, које ће оставити трајни запис, јачи од огња и мача, који виси над нашим главама. Увјерени да је Бог Васојевићима и у овим тешким  вренемима тако нешто и подарио нудимо читаоцима „Глас Холмије“ или боље речено „Глас истине“, у нади да завријеђује пажњу и интересовање и шире читалачке публике.

-Ви се бавите и политиком председник сте СО Беране какав је ваш став о НАТО Пакту и односу према Русији?

КИКОВИЋ – Морамо се сјетити да је, прије 17 година, почела НАТО агресија на Србију и Црну Гору, током које је погинуло 3 500 људи, од чега око 2000 цивила. Три мјесеца су рушене болнице, вјерски објекти, мостови, хидроелектране, медијске куће, а штета је процијењена на преко 100 милијарди долара.

НАТО је у овој агресији користио убојна средства са осиромашеним уранијумом, које су забрањене свим важећим међународним конвенцијама. Овај брутални удар на тадашњу СРЈ извршен је уз флагрантно кршење међународног права и без одобрења Савјета безбједности, а посљедица оваквих активности су каснији погром над Србима из марта 2004. године, разбијање заједничке државе Србије и Црне Горе и признање лажне државе Косово.

Наши патриотски опредијељени грађани, као припадници Војске СР Југославије, активно су учествовали у одбрани отаџбине. Са друге стране, у Црној Гори је било и оних, предвођених ДПС-ом и Милом Ђукановићем, који не само да се нијесу одазвали позиву да бране своју земљу, него су чинили све да отежају функционисање и дјеловање наше војске. Подсјећамо да је предсједник ДПС-а био члан Врховног савјета одбране који је на сједници тога Савјета децембра 1998. године гласао за одлуку да се у случају агресије на СРЈ држава брани свим средствима, а након напада 24. марта наредне године отворено прешао на страну агресора. То се у свим демократским земљама сматра велеиздајом, а поготово сама чињеница да је одлазио у штаб агресора у Бриселу носећи очигледно важну документацију која је послужила агресору да број жртава буде већи. Незамисливо је да, рецимо, британска краљица, њемачка канцеларка или француски предсједник издају своје земље и стану на страну окупатора.

Са пијететом се сјећамо свих жртава НАТО агресије и подсјећамо да је прва жртва пала у Црној Гори, у даниловградској касарни. Управо један од главних разлога зашто су грађани против учлањења у овај офанзивни војни савез је ова агресија, као и бруталност посљедица. Приучени и добро плаћени промотери НАТО-а, који би да нас прикључе НАТО-у, сигурно неће успјети да из Црне Горе избришу сјећање на оне који су страдали током три мјесеца агресије, од Даниловграда до Мурине.

Ти миротворци и демократе убили су: Бојану Тошовић из Мердара од 11 мјесеци, Милицу Ракић од 3 г. док је сједела на ноши и припремала се за спавање, Бранимира Стојановића од 6 г. на мосту у грделичкој клисури, Ирену Митић од 15 г., Милицу Стојановић 12 г., Далибора Тасића 14 г. из Врања, затим Миљану и Владимира Милића, брата и сестру, те њиховог комшију Миомира Миленовића, док су чували овце у Чубриним ливадама. НАТО је убио Оливеру Максимовић и Јулију Брудар и њиховог друга Мирослава Кнежевића из Мурине. Само што су започели живот. Овај списак невиних дјечјих жртава је огроман само са простора Србије и Црне Горе. Замислите спискове оваких дјечјих судбина из Ирака, Авганистана, Либије, Нигерије и цијеле Африке и јужне Америке. Који то циљеви оправдавају њихово страдање. И највећи заговорници НАТО интеграција Црне Горе тешко ће наћи оправдање за ово.

Морао сам овај став да започнем емотивном причом, јер је она један од главних разлога што сам ја експлицитно против тога да Црна Гора буде члан НАТО савеза. Наиме, наш став је да о прикључењу Црне Горе НАТО-у треба да одлуче грађани на слободном референдуму. Поред наведеног, има још разлога да имамо овако исказани став.

-Зашто сте за савез са Русијом, који је и једини исправан пут, објасните?

У својој дугој историји Црна Гора је била увијек захвална Русији за помоћ. Никада Црна Гора није припадала неком војно-политичком савезу који је био непријетељски расположен према Русији. У контексту овога интересантна је изјава предсједника Русије Владимира Владимировича Путина: “Мале земље у НАТО нико не пита за мишљење, него се доносе одлуке које су по жељи моћних чланица. Евентуална одлука о размјештању ракета на територије новопримљених земаља у НАТО била би пријетња за безбедност Русије и она би била приморана да предузме војне мјере како би отклонила ту војну пријетњу. Не против земље на чијој су територији ракете, него против ракета“ . Каква би историјска срамота била да заратимо са Русијом! Не би било Црне Горе без помоћи братске Русије. Па зар да са Русијом – заратимо! Мало ли нам је све муке, па нам је потребан и овакав ризик?

Последње ријечи Митрополита Петра I Петровића његовом насљеднику Петру II Петровићу Његошу су биле “моли се Богу и држ` се Русије“. Занимљиво је подсјетити и на аманет Светог Петра Цетињског, који је на самртном часу бацио анатему на све који не вјерују у његове последње ријечи и препоруке и на онога који “не би све тако послушао“.

Да ли ће ова клетва и анатема сустићи прекршиоца – остаје да се види? Међутим, након отцјепљења од Србије и признања лажне државе “Косово“ званична Црна Гора је починила још једну историјску издају: увела је санкције братској Русији. Црна Гора је заједно са Албанијом, Андором, Луксембургом, Исландом и Молдавијом, све у складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању, усвојила европске санкције према Русији, које укључују забрану путовања и замрзавање рачунâ низу руских и кримских функционера. Овим актом вјековно пријатељство и братство између Црне Горе и Русије трпи највеће искушење у историји, а евроатлантска Црна Гора заборавља да ју је Русија помагала двеста година односно од 1711. до 1916. године. То најбоље потврђује књига “Црногорске финансије“ др Мирчете Ђуровића, гдје је аутор описао како је Русија и војно и финансијски 200 година помагала Црну Гору, закључивши “да није било руске помоћи не би било ни Црне Горе“.

  • Хвала Вам господине Киковићу што сте говорили за СРПСКУ ИСТОРИЈУ.

КИКОВИЋ- Хвала и Вама поштовани Бојанићу.

ИНТЕРВЈУ Горана Киковића за СРПСКУ ИСТОРИЈУ

 

Back to top button
Close
Close