ГОДИШЊИЦА ПОКОЉА У ВЕЛИЦИ: Децу су бацали у ваздух и дочекивали бајонетима, секли им ноге и вешали их.

“Тако су ми погинуле кћерке: Зорка од 14 година, Крстиња од осам, и син Милорад од двије године. Син Мато имао је четири године. Ухватили су га жива, и посјекли му обје ноге у кољенима, везали га и објесили на једну шљиву и главу му окренули наниже”, рекао је свједок масакра Душан Симоновић.

Предаставници Невладине организације “Клуб Велика” званично су предали Влади Црне Горе иницијативу за утврђивање пуне истине о геноциду у селу Велика, општина Плав, 28. јула 1944. где су, како тврде, зликовци клали нејач, старце, жене и ђецу која су бацана у ваздух и дочекивана на бајонете и којој су сјечене ноге испод кољена…

– Будући да нацистички геноцид у Велици 28. јула 1944. године превазилази локалне оквире и опомиње, захтијевамо да Влада Црне Горе формира државну комисију, у којој би били и квалификовани Величани, са задатком да се утврди тачан број погинулих у геноциду, са основним личним подацима жртава. Тражимо да се утврди које су све војне јединице починиле овај злочин, као и њихов командни кадар и састав, са личним подацима свих њихових припадника у периоду геноцида у Велици. Потребно је да се расвијетли мотив тог злочина, који се по монструозности и сразмјерно броју становника сматра једним од најтежих на просторима Југославије, стоји у писаној иницијативи.

Од Владе Црне Горе се још захтијева да у сарадњи са потомцима, подигне достојан споменик – меморијални центар жртвама геноцида у Велици.

Позивају и исто вријеме и Исламску заједницу у Црној Гори да се јасно и недвосмислено огради од геноцида и осуди злочин против човјечности, који су Бошњаци-муслимани у саставу јединица нацистичке Њемачке починили над цивилним величким православним становништвом. Будући да је од укупно 814 страдалих становника садашњих општина Плав и Гусиње у Другом свјетском рату, само у величком покољу убијено двије трећине нејачи нашег села, захтијевамо да матична општина Плав 28. јул прогласи за Дан сјећања на жртве геноцида у Велици, каже се у иницијативи НВО “Клуб Велика”, пишу Вечерње Новости.

Масакр за три сата

– Масакрирали су нас за само два-три сата. Звјерски. Јечала је Велика. Гледали смо уплашено ка мајкама које су клали. Велика је за трен постала једно од три највећа губилишта у Европи у Другом свјетском рату, када се имају у виду број становника и територија – говорио је преживјели свједок величког покоља др Гојко Гојковић (84), који живи у Београду. – Била је видљива жеља зликоваца да нас урнишу и затру. Злочин је био смишљен и испланиран, касније прећуткиван. Међутим, сјећање не смије да стане. Злочин мора да се памти. Да опомиње.

На том мјесту страдања прошле године 28. јула, на дан Светих Кирила и Јулите, ђетета и мајке који су пострадали у вријеме Диоклецијановог гоњења хришћана, у потчакорском селу Велика, у општини Плав, бесједио је патријарх српски Иринеј, баш на дан када су за пар сати 1944. године припадници злогласне нацистичке дивизије “Принц Еуген”, потпомогнути муслиманима, балистима и вулнетарима из Плава и Гусиња, дословце поклали више од 600 житеља Велике.

– Ово је мјесто обливено крвљу невине ђеце, жена и стараца који су положили животе само зато што су били друге вјере или нације у односу на оне који су потезали своје ножеве, своју мржњу и све оно чиме су на најстрашнији начин утиштавали животе. Овде је страдало више од стотину ђеце и то на најбестијалнији начин. Страдала су и многа нерођена ђеца. Вађена су из утроба својих мајки и предана огњу и ножу.

Боли људе бајонетима

Милици Симоновић, како је свједочио њен супруг Душан, зликовци су бајонетима поцијепали стомак и извадили дијете из утробе. Њена ђеца су пошла да виде шта је са мајком.

– Тако су ми погинуле кћерке: Зорка од 14 година, Крстиња од осам, и син Милорад од двије године. Син Мато имао је четири године. Ухватили су га жива, и посјекли му обје ноге у кољенима, везали га и објесили на једну шљиву и главу му окренули наниже. Ту су га мучили звјерски пред очима моје мајке Јеле. Скинула је шамију са главе и молила их да то не чине. Убили су објешеног Мата. Кћи Љубица је побјегла. Умрла је од посљедица страве коју је доживјела – сведочио је Душан Симоновић.

Преузето ВОЛИМ ПОДГОРИЦУ