Срби и Руси

Долазак руске војне цркве Светог Александра Невског у Србију

Источни Словени – Руси, кренули су у помоћ јужнословенској браћи. У вихору Српско-турског рата, као паралела оснивању српског подворја у Москви, у Србију, уз још два војничка храма,1 долази покретна војничка капела Светог Александра Невског. Није случајно управо свети ратник, који се у свом народу прославио борбом против завојевача, Свети Александар Невски изабран за патрона војничке цркве која је требало да послужи као молитвено уточиште руским војницима који су кренули у рат, у помоћ српској војсци која се борила против турског освајача.2

Није сасвим јасно одакле је кренула руска црква на Балкан, изгледа да се ради о царској престоници – Петрограду.3 Само годину дана после осликавања лика Светог кнеза Александра Невског у Српском подворју у Москви, руски свети ратник, као патрон покретне војне шатор-цркве руске добровољачке војске, односно као Светац заштитник руског цара Александра II, 1876. кренуо је у Србију да поново, као за свог земаљског живота, стане на пут “неверницима” и заштити веру православну.4

Руски добровољци у рату против Турака носили су, тада, уз икону Светог Александра, заставу са ликом још једног светог ратника – Светог Ђорђа, поклон града Москве која ће се, по повратку са Балкана, наћи у Киро-јовановској цркви Српског подворја. Заставу коју је Москва послала српској војсци почетком септембра 1876. осветио је, у Саборној цркви, митрополит Михаило.5 Могуће је да је и ова застава руских добровољаца из московске српске цркве била, уз заставу војсковође Черњајева, међу онима које ће руски бели емигранти, приликом освећења новог храма Светог Александра Невског 1930. односно 1931. године, предати данашњој београдској цркви посвећеној руском светом ратнику. На једној од застава које су из Русије 1876. донете у Србију писало је: “Од руских људи словенској војсци. Нека она буде свети залог победе браће наше по крви и вери, Словена, над неверним тлачитељима” (От русских людей Славянском воинству. Да будет оно святым залогом… победы братиев наших по крови и по вере славян над неверными угнетателями).6

* * *

sator-crkva-1876-1024x516
Првобитна шатор-црква Св. Александра Невског коју су 1876. године у Србију донеле руске добровољачке јединице

Шаторска црква Светог Александра Невског, од платна и металне конструкције димензија 20 х 8 метара, опремљена утварима, дрвеним иконостасом, иконама и другим неопходним мобилијаром, 1876. године долази у Србију.7

У прво време руска војна црква Светог Александра Невског постављена је на, тада тек изнивелисаном, тргу испред зграде београдског Универзитета, од почетка осме деценије XIX века готово европској четврти модерних зграда са радњама у приземљу које су, још средином седме деценије окруживале дашчаре, неугледне радње и радионице, блатњаве улице турског града.8

“Благочестиви Христијани! Данас по Божијој милости, благодаћу Божјом, посветисмо овај покретни дом Божји, ову богомољу, Имену Св. Александра Невског. И одсада се у овој цркви може свагда вршити света Божја служба.
Православна, једноверна и једноплемена браћа наша Руси, покренути племенитим осећањем према јуначкој Србији и њеноме воинству, усрећише нас и сада новим доказом свога топлога саучешћа.
Они долазе да се заједно с нама боре, против општег душмана словенског народа… Гле, њихова пламена љубав… ево усрећава нас и нашу војску и с богомољама!
Знајући како има велику моћ света вера, како је силна молитва к Богу, браћа Руси, подарише нашој храброј војсци диван и скупоцен барјак са пресветим ликом Спаситеља Господа Исуса Христа, подарише три велелепне богомоље, од којих ево једне, у којој данас шаљемо Богу срдачне молитве, да дарује нашем књазу и његовој војсци победу, као што је даровао победу јунаку Донскоме Димитрију и Светом Александру Невскоме на непријатеље Руске.”9
У свом говору даље митрополит Михаило се захваљује руској царици Марији која шаље искусне лекаре да лече српске рањенике:
“Њено Величанство благочестива Царица Руска Марија, као мила и добра мајка, чини велику помоћ за наше борце… Са овом црквом, она препоручује нас заступничким молитвама руских јунака Божјих угодника, препоручује Цару Небесном, а ублажује тугу, несрећу и невољу страдајуће сиротиње заступањем и код земаљског цара све Русије човекољубивог Александра…
Споменимо с љубављу и све приложнике, све доброжелатеље и све добротворе наше, с хвалом нека је споменут и благочестиви Глински, који је подарио ову нову богомољу нашој земљи. …” – рекао је митрополит Михаило 19. септембра 1876. године освећујући у Србији руску војничку цркву.10
Вероватно у исто време митрополит Михаило одређује архимандрита Нестора и ђакона Николу Трифуновића, да у цркви Светог Александра Невског служе сваки дан. У храму се, током рата, 1877. године причешћивало и по три хиљаде руских добровољаца који су кретали на фронт.11

Руски добровољци у Смедереву 1876.
Руски добровољци у Смедереву 1876.
  1. Митрополит Михаило, Наведено дело, 8–9.
  2.  Јеромонах Платон, Наведено дело, 35–37, 46; Аноним, Историјат цркве Св. Александра Невског или Дорћолске цркве, Хришћански живот, Сремски Карловци, јули – септембар 1926, V, бр. 7, 8 и 9, 381.
  3. Аноним, Освећење цркве Светог Александра Невског, Београдске општинске новине, Београд 1930, 1365.
  4.  О. Љ. Д. Жикић, Наведено дело; Група аутора, Споменица освећења храма…, 12.
  5. Аноним, Београдске вести, Српске новине 199, Београд 7. IX 1884; Јеромонах Платон, Наведено дело, Београд 1901, 54.
  6.  Документ бр. 73 од 1. III 1932. године из архиве цркве Светог Александра Невског, у коме се помиње “Записник о предаји руских застава цркви”. Б. Трипковић, Црква Св. Александра Невског у Београду, Православље, Београд, 31. август 1970, 16; О. Љ. Д. Жикић, Наведено дело.
  7.  Група аутора, Споменица освећења храма…, 12; О. Љ. Д. Жикић, Наведено дело; Б. Вујовић, Дорћол и црква Св. Александра Невског, Годишњак града Београда, књ. XXVI, Београд 1979, 138.
  8.  Д. Ј. Ранковић, Шетња кроз стари Београд, Београдске општинске новине, Београд 1939, 689; Група аутора, Београд у XIX веку, Загреб 1968, 154; Г. Раш, Светионик Истока, Београд у деветнаестом веку из дела страних писаца, Београд 1967, 65–66; Група аутора, Историја Београда, …, 308, 319, 415; О. Љ. Д. Жикић, Наведено дело.
  9.  Митрополит Михаило, Духовна …. год. 8, 9 – из говора одржаног 19. септембра 1876.
  10.  Митрополит Михаило, Духовна … год. 8, 9 – из говора одржаног 19. септембра 1876.
  11.  Б. Трипковић, Наведено дело, 16; О. Љ. Д. Жикић, Наведено дело; Б. Вујовић, Дорћол …, 138.
Back to top button