Документарни филм Завештање… Шта је Завештање?

У питању је јединствен филмски споменик који преноси колективно искуство страдања у II светском рату на територији Независне државе Хрватске. Измонтиран је из око 450 сати снимљених сведочења, прикупљаних током четири године разговора са 94 непосредна сведока и представља извод из велике документарне архиве. Филмска прича је без наратора, историчара и архивских снимака, уроњена у чисту непосредност живих сведочења. Жртве на тај начин добијају јединствено право да саме тумаче сопствена страдања.

Шта је нама Завештање?

Јануара месеца 1997. године уметник Хорст Хоајзел је осмислио инсталацију чије је
излагање било најпре забрањено да би затим било допуштено. У ноћи 26. на 27. јануар, Хоајзел је организовао светлосну пројекцију у којој се, на неколико тренутака, на Бранденбуршкој капији појављује и са њом стапа, капија Концентрационог логора Аушвиц-Биркенау. Хоајзелова светлосна пројекција имала је за циљ да укаже на Бранденбуршку капију или да деконструише Бранденбуршку капију као национални историјски симбол. Може се рећи да је Хоајзелова инсталација имала, пре свега, за циљ да допринесе стицању једног дубљег увида у немачку повест сећања.

Управо је ова, донекле и врло лична па чак и дубоко интимна, интервенција уметника на једном од неприкосновених симбола немачке прошлости показала до које мере динамика индивидуалног и колективног сећања или памћења мора представљати предмет озбиљних опсервација у друштвима која егзистирају у у сенци једне заиста трауматичне прошлости.

Документарини филм ауторског тандема Иван Јовић – Моња Милинковић Јовић, Завештање премијерно је приказан 2016. године. Више стотина сати снимљеног материјала стало је у деведесет минута филма који се базира на усменим сведочанствима појединаца који су, углавном, као деца преживели систем усташких логора који је у периоду од 1941. до 1945. постојао на територији марионетске Независне Државе Хрватске. Као резултат пројекта који је имао за циљ да прикупи усмена сведочанства људи који су као Срби, Јевреји и Роми страдали у НДХ, филм Завештање подсећа не једну од најзначјнијих дебата која је вођена у савременој историјској науци. У најкраћим цртама она се своди на питање –Шта је сећање историји? У предговору првог издања књиге Глас прошлости. Усмена историја, Пол Томас је написао: „Глас прошлости битан је за садашњост.

Али чији глас – или гласове – треба слушати“? На тај начин, познати британски историчар је проблематизовао једно од базичних питања историјске методологије које дискредитује и „буди“ сумњу у поузданост личног сећања као историјског доказа. Томасова оправдана забринутост подсећа нас на далеку 1825. годину и чувени семинар младог професора Леополда Ранкеа у Берлину, који је врло брзо постао „најутицајнији програм историјске обуке у Европи“ јер је својим полазницима јасно ставио до знања да историјско памћење често почиње тамо где се завршава лично сећање.

Па ипак, без обзира на драгоцено наслеђе које нам је оставио утемељивач савремене историјске науке, искуство 20. века пружило је нови увид у сложен и комплексан однос  историјског памћења и личног сећања. У формалном смислу, њиховом неочекиваном приближавању пре свега је допринео технолошки развој односно изум фонографа (1877) и магнетофона (1900). Побољшана верзија магнетофона могла се користити у радиодифузији већ од тридесетих година 20. века, док су се први касетофони појавили почетком шездесетих година прошлог века.

Поновно приближавање историјског памћења и личног сећања не може се објаснити искуључиво технолошким унапређивањем уређаја за снимање звука. Оно пре свега и суштински лежи у трагичном искуству „кратког 20. века“.

Промену метода наговестио је, непосредно по завршетку Првог светског рата (1914-1918) један од његових учесника – чувени француски историчар Лисјен Февр. Говорећи о преко ноћи измењеним политичким и друштвеним реалностима које су трајале вековима, Февр је поставио бројна питања која су се односила на смисао и сврху историјске науке која је по нејму била „успавана у својој извесности“. Успавано историјско памћење које се крило иза цензурисаних политичких и дипломатских архива задобило је нови ударац када се суочило са трагичним наслеђем Другог светског рата (1939-1945) чијим је билансима припадала бројка од 50 милиона мртвих од којих 6 милиона страдалих у Холокаусту, како у актима директног терора тако и у логорима смрти, међу које се убрајају и логори који су постојали на територији Независне Државе Хрватске. Заједница народа изашла из два светска рата нашла се пред бројним питањима на која се искључивом применом документаристичког метода није могло одговорити.

У том тренутку историчарима али и документаристима различите провенијенције није преостало ништа друго него да у помоћ позову оне малобројне који су током јесени и зиме 1944. а онда и током зиме и пролећа 1945. напустили Бањицу, Сајмиште, Црвени Крст, Аушвиц-Биркенау, Јасеновац, Стару Градишку…Захваљујући сведочанствима оних који су након изласка из бројних логора који су постојали на тлу читаве окупиране Европе могли да кажу: „Ми смо преживели“ историографија се заувек променила, јер су субјективно искуство и објективан појам престали да важе за неспојиве појаве. Само захваљујући гласовима људи који су прошли испод „капије“ али у супротном смеру историја је постала наука која лечи – она која наглашава димензије емоционалног и индивидуалног доживљаја. Другачије речено, историја је почела да се препознаје као наука са јаком етичком оријентацијом што се често релативизује а самим тим ниподаштава и заборавља.

Због свега реченог филм Ивана и Моње Јовић представља светло са почетка овог текста. Обриси светлосног снопа Завештања се готово у милиметар преклапају са свим нашим „капијама“ – личним и колективним траумама. Баш зато је Завешање свима нама оно што су стихови Ане Ахматове :
„Сахрани ме, сахрани ме ветре!
Не дођоше рођени по мене,
Нада мном је луталица вече
И дисање притајене земље“

мени.

др Сања Петровић Тодосијевић
Институт за новију историју Србије

СРПСКА ИСТОРИЈА