ДОКАЗИ О СРПСКОЈ ПОБЕДИ НА КОСОВУ

Сви извори се слажу да је битка била велика, силна и крвава. Сви се слажу и да је почетна предност била на српској страни. Онда долази до размимоилажења између легенде и историјских извора. Легенда, коју је прихватила готово читава историјска наука, каже да је надомак победе Вук Бранковић повукао војску, претходно се договоривши са Турцима, што је Бајазиту омогућило да удари с бока у главнину српске војске, зароби и убије кнеза Лазара, као и да разбије одред Влатка Вуковића. Пре тога, српски витез Милош Кобиловић или Кобилић, који се од XVIII века назива само Обилић, стигао је до Муратовог шатора оборивши врх копља на доле у знак предаје. Док је Мурату љубио ноге изненада је потегао нож и распорио га „од учкура, па до грла бијела“.

Вести о српској победи потичу отуда што је Влатко Вуковић још док битка није била решена у два маха слао гласника краљу Твртку, што је овај проширио на запад. А Турци нису окупирали Србију упркос победи, јер се Бајазит вратио у Једрене да би учврстио престо. Погибија на обе стране била је масовна, али Срби, за разлику од Турака, више нису могли да обнове снаге.

Према ономе што се из познатих историјских извора да закључити, ствари стоје другачије:

Срби не само што су почели да побеђују, него су и наставили борбу истом жестином, све до коначне победе. Турски султан није убијен на превару, него у борби, јуришом једног српског одреда. Бајазит није убио брата Јакуба, него је овај такође погин-уо у борби. Као убица Мурата ннгде се не помиње Милош Кобиловић, нити било који други витез. Кнез Лазар је погинуо на крају битке, када је њен исход већ био решен у српску корист, али не зна се под којим околностима.

Може бити да се са мањом групом војника издвојио на бојишту, што је Бајазит приметио и устремио се на њега. Најзад, о издаји Вука Бранковића нема говора – напротив, сви расположиви подаци о овом велможи упућују на потпуно супротан закључак.

Поређење података из легенде са онима из поузданих историјских извора даје превагу потоњима.

Што се Милоша Кобиловића тиче, зна се да су га измислили већ најранији турски извори, као и ошптеприхваћену верзију о мучком убиству Мурата. Такав начин писања у потпуном је складу са тадашњим турским обичајима. Тур-ци нису могли да признају да им је султан погинуо на бојишту од бољег витеза. За њих је султан најбољи, и може да погине само преваром, која, опет, може да уследи јер је он превише добродушан и широке руке. Зато је поверовао једном „каурину“, који је, као и сви други „каури“, зао и покварен, па је злоупотребио султанову доброту.

Да би још више потценили убицу дали су му подругљиво презиме Кобиловић. У том турском извору и дословце пише да је султана убио неки „син кобиле“. Код Срба, међутим, такво презиме никада није постојало, посебно не код једног витеза (у српском предању „к“ је и скинуто зато што је штрчало у лепим причама о Милошу). Истраживачи су дали своју реч о томе: о постојању Милоша Обилића нема ни једног доказа, као и о неким другим јунацима из легенде (Топлице, Косанчића, итд.). У новије време има мишљења да је Мурата убио брат кнегиње Милице, командант једног српског одреда, а да су Срби прихватили турску верзију настојећи да се успоставе добри односи са Бајазитом. Такав став се, илак, за сада не може прихватити са сигурношћу.

Тврдње о Твртковој заблуди у српску победу такође су неуверљиве. Већ знајући да су се у времена вести преносиле само лично, постаје јасно да Влатко Вуковић није могао у току преподнева два пута да обавести свога краља удаљеног 200 километара, и то преко неприступачних планина Црне Горе и Босне, па још да овај, док не стигне трећи гласник, доведе у заблуду све суседне државе. Срећом, оваква размишљања су непотребна јер је писмо краља Твртка Трогиру упућено тек 1. августа, када се засигурно све знало. Уочавајућн несагласје у датумима Ћоровић каже само да је то „врло занимљиво“, али остаје при тези о Твртковој заблуди.

Занимљивије је, међутим, видети како се све време понашао краљ Твртко, јер би га свакако губитак главнине војске на Косову и српски пораз довео у једну, а обрнути случај у сасвим другу ситуацију. С пролећа 1389. године краљ Твртко је предузимао акције за освајање далматинских градова, најпре Трогира и Сплита. Велико турско надирање пореметило му је планове, па је зауставио започету акцију и војску са најбољим војсковођом пребацио на сасвим другу страну – на Косово. Такво повлачење Тврткове војске искористили су Мађари и њихове присталице у Далмацији, потиснувши малобројне остављене босанске поседе и освојивши Клис. Али нису стигли даље да напредују, јер је Твртко одмах после Боја на Косову, уверивши се да су Турци разбијени и одбачени, вратио војску на запад да настави у мају започете борбе:

„Та војска пређе одмах у напад и крајем септембра допрла је већ до Задра и ту попалила све куће до под њихове градске капије… Тек у трећој бици, 10. децембра, разбише Босанци своје противнике, који се ‘срамно’ повукоше испод Вране. Пет дана иза тога би повраћен и Клис и тако успостављен и раније стечен посед и углед босанског краља. Млетачка република обавештавала је угарски двор о босанским успесима, јављајући отворено како су далматинска места у великом страху и недоумици да ли ће уопште моћи одолети Твртковој снази“, наводи Ћоровић. С почетка следеће године Твртко је наставио освајања, да би се 10. јула први пут потписао са проширеном титулом: „Краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја“.

Твртково понашање је, дакле, понашање косовског победника, никако губитника. Наведени подаци сведоче да његов део војске на Косову не само да није потпуно страдао, него да је имао тек незнатне губитке, што сем доказа о победи говори и о неоснованости легенде о катастрофалној српској погибији.

Штавише, ако Тврткова трећина од укупне војске на Косову није озбиљније страдала, овда нису страдали ни одреди кнеза Лазара и Вука Бранковића, јер је такав био карактер ондашњих битака: победник је просто уништавао све на бојном пољу. Постоје само теоретске могућности да је Лазарева војска потпуно изгинула, а Тврткова остала очувана, али онда следи питање зашто у том случају Твртко није посео Лазареву државу, тим пре пошто је остала без владара? На ово Ћоровић даје следећи одговор:

„Као исправан савезник, Твртко после Лазареве погибије није предузимао ништа у Србији да појача свој утицај или рашири своје међе“.

Чини се, ипак, да је овакво објашњење наивно. Ту више није било речи о „савезништву“ – у случају да је Лазарева војска била потпуно уништена – већ сада о легитимном праву Твртка да поседне Лазареву дрхаву и тиме је узме под своју заштиту. Он је и по титули и по пореклу пре свега био српски краљ, са јасно израженом намером да своје краљевство са дела српских земаља које је држао прошири на све српске области и постане наследник царства.

Најзад, освајање је у природи. свих средњевековних владара, и логично је било очекивати да, уколико је Србија заиста после Боја на Косову толико ослабљена, Твртко освоји управо њу, а не да крене на запад и сем Мађарима замери се и моћној Млетачкој републици. Зато понашање краља Твртка може да објасни само једна чињеница: знао је да је Србија на Косову победила, и да је била јака.

Исти разлог важи и за неистицање претензија Вука Бранковића на упражњени кнежевски престо. Ако се он у дослуху са Турцима стварно повукао са косовског бојишта, то би најпре значило да је очувао своју војску, која је морала бити велика, јер је Вук Бранковић држао велике градове (међу њима и Скопље, које је узео од краља Марка) и богате косовске руднике. Даље, то би значило да би он први затражио турско вазалство, а да би за све своје услуге био награђен додељивањем Лазареве територије. Све се, међутим, десило потпуно обрнуто. Поуздани историјски извори казују да је управо Вук Бранковић био најжешћи противник Турака. Словио је као проугарски оријентисан и није се сложио са кнегињом Милицом када је ова ујесен 1389. затражила турско вазалство.

То вазалство није прихватио и остао је потпуно слободан, али сам. заблуду све суседне државе. Срећом, оваква размишљања су непотребна јер је писмо краља Твртка Трогиру упућено тек 1. августа, када се засигурно све знало. Уочавајућн несагласје у датумима Ћоровић каже само да је то „врло занимљиво“, али остаје при тези о Твртковој заблуди. Занимљивије је, међутим, видети како се све време понашао краљ Твртко, јер би га свакако губитак главнине војске на Косову и српски пораз довео у једну, а обрнути случај у сасвим другу ситуацију.

С пролећа 1389. године краљ Твртко је предузимао акције за освајање далматинских градова, најпре Трогира и Сплита. Велико турско надирање пореметило му је планове, па је зауставио започету акцију и војску са најбољим војсковођом пребацио на сасвим другу страну – на Косово. Такво повлачење Тврткове војске искористили су Мађари и њихове присталице у Далмацији, потиснувши малобројне остављене босанске поседе и освојивши Клис. Али нису стигли даље да напредују, јер је Твртко одмах после Боја на Косову, уверивши се да су Турци разбијени и одбачени, вратио војску на запад да настави у мају започете борбе: „Та војска пређе одмах у напад и крајем септембра допрла је већ до Задра и ту попалила све куће до под њихове градске капије… Тек у трећој бици, 10. децембра, разбише Босанци своје противнике, који се ‘срамно’ повукоше испод Вране. Пет дана иза тога би повраћен и Клис и тако успостављен и раније стечен посед и углед босанског краља. Млетачка република обавештавала је угарски двор о босанским успесима, јављајући отворено како су далматинска места у великом страху и недоумици да ли ће уопште моћи одолети Твртковој снази“, наводи Ћоровић. С почетка следеће године Твртко је наставио освајања, да би се 10. јула први пут потписао са проширеном титулом: „Краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја“.

Твртково понашање је, дакле, понашање косовског победника, никако губитника. Наведени подаци сведоче да његов део војске на Косову не само да није потпуно страдао, него да је имао тек незнатне губитке, што сем доказа о победи говори и о неоснованости легенде о катастрофалној српској погибији. Штавише, ако Тврткова трећина од укупне војске на Косову није озбиљније страдала, овда нису страдали ни одреди кнеза Лазара и Вука Бранковића, јер је такав био карактер ондашњих битака: победник је просто уништавао све на бојном пољу. Постоје само теоретске могућности да је Лазарева војска потпуно изгинула, а Тврткова остала очувана, али онда следи питање зашто у том случају Твртко није посео Лазареву државу, тим пре пошто је остала без владара? На ово Ћоровић даје следећи одговор: „Као исправан савезник, Твртко после Лазареве погибије није предузимао ништа у Србији да појача свој утицај или рашири своје међе“. Чини се, ипак, да је овакво објашњење наивно. Ту више није било речи о „савезништву“ – у случају да је Лазарева војска била потпуно уништена – већ сада о легитимном праву Твртка да поседне Лазареву дрхаву и тиме је узме под своју заштиту. Он је и по титули и по пореклу пре свега био српски краљ, са јасно израженом намером да своје краљевство са дела српских земаља које је држао прошири на све српске области и постане наследник царства. Најзад, освајање је у природи. свих средњевековних владара, и логично је било очекивати да, уколико је Србија заиста после Боја на Косову толико ослабљена, Твртко освоји управо њу, а не да крене на запад и сем Мађарима замери се и моћној Млетачкој републици. Зато понашање краља Твртка може да објасни само једна чињеница: знао је да је Србија на Косову победила, и да је била јака.

Исти разлог важи и за неистицање претензија Вука Бранковића на упражњени кнежевски престо. Ако се он у дослуху са Турцима стварно повукао са косовског бојишта, то би најпре значило да је очувао своју војску, која је морала бити велика, јер је Вук Бранковић држао велике градове (међу њима и Скопље, које је узео од краља Марка) и богате косовске руднике. Даље, то би значило да би он први затражио турско вазалство, а да би за све своје услуге био награђен додељивањем Лазареве територије. Све се, међутим, десило потпуно обрнуто. Поуздани историјски извори казују да је управо Вук Бранковић био најжешћи противник Турака. Словио је као проугарски оријентисан и није се сложио са кнегињом Милицом када је ова ујесен 1389. затражила турско вазалство. То вазалство није прихватио и остао је потпуно слободан, али сам. изражаја: Турци су послали део своје војске, која је, заједно са српском војском, протерала Мађаре. Настао је мир, и све је кренуло по старом. У односу на време пре Боја на Косову ситуација се променила утолико што је надкопаоничка Србија, уместо мађарског, постала турски вазал.

Аутор – МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋТАЈНЕ “ВУКОВЕ РЕФОРМЕ“

Преузето ПОГЛЕДИ дискусије