Догодине на мору… Сазнајемо која су то баш сва мора и које су све земље без мора. 

Пише: Бранислава Мићић

Из до сада непознатог угла, нова књига Николе Маловића дочарава нам боје, укусе, мирисе, али и геополитичке слике Медитерана.

Сазнајемо која су то баш сва мора и које су све земље без мора. Читамо да је први Србин који је опловио свет био Бокељ, да је највећи познавалац Магелановог мореуза био Бокељ, да је први православац – витез Малтешког реда био Бокељ, да се први срспки ратни брод звао „Србија“ и да је имао Бокеља за капетана.

Читамо да се Бока ујединила директно са Србијом 1918. г, да Црна Гора према Боки гаји колонијалну свест и да је Бока једина географија на свету на којој Срби и даље живе уз море.

Иако живите у самосталној, сувереној, међународно признатој, независној Црној Гори, држави са заставом на Ист Риверу, декларишете се као српски писац. Ко Вам или шта Вам штити леђа кад можете да набијате политичким неистомишљеницима прст у око?

Ваше је питање на добром трагу, јер ако отворено и не претјерано наметљиво казујем да јесам оно што јесам, да ли онда ја живим у апартхејду или пак фашизму у коме је бити српски писац из Боке – злочин?

А биће да има неке истине у томе да ми помаже што сам тиражан писац чије мисли долазе до армије утицајних.

Ви сте и ходајућа провокација за идеологе новог светског поретка будући да став по коме би Србија требало да излази на море подвлачите свакодневно. Због чега, по Вама, није логично што Србија није једна од земаља Медитерана?

Јер није логично. Србија је преко Црне Горе и Боке Которске по 100 пута заслужила излаз на море због чега је и стимулисан излазак Монтенегра из државне заједнице. Зато се и догодио покрадени Референдум од 21. маја 2006, да се Србији онемогући историјски излаз на море, те да Србија постане једна од ријетких тзв. ландлоцкед земаља – земља заробљена копном.

Па, иако је Котор био „славни, љубљени и стони град“ Стефана Немање (рођеног у данашњој Подгорици), и главна лука средњовјековне српске државе, иако је Свети Сава у Боки, 1219. основао прву Зетску епископију, итд, итд, званична Црна Гора је одлучила да пољуби папин прстен и колективно уринира на сва Његошева дјела.

Таква Црна Гора не треба Србији, истина, али је истина и да је оваква, квислиншка Србија, недостојна слободарског изласка на море.

Да ли је решење да поред Републике Српске у БиХ имамо и Српску Боку у Црној Гори?

Не, не тако експлицитно. Краљу Стефану Дечанском није сметало што је Вита Которанин, неимар Дечана, био фратар, католик. Сваки стари Бокељ – при чему ми у групу старих Бокеља не припуштамо млађе од 150 година – има у породици неког римокатолика. Бокељи његују вишевјековни суживот и до данас увијек добро пролазе када нам други режирају ратове.

Да се Ви питате, како би изгледала застава Српске Боке? На плаво-беле пруге или…?

Немогућа је застава српске Боке, ако ни због чега, а оно зато што не постоји застава српске Црне Горе. Током историје, посебно након руске управе (1807-1808) јавила се идеја о самосталности Боке, али су то биле нереалне тежње. Данас је Бока запосједнута од стране оних који владају врло зависном Црном Гором.

Ваши текстуални бисери не седмичном нивоу шуме у престоном Београду као таласи Јадранског мора, при чему је Ваша нова књига „Бока Которска и Србија“ изазвала серију подигнутих обрва у региону?

Да, јер смо до сада имали спојеве Србије и Црне Горе, Црне Горе и Боке Которске, али никада спој Боке Которске и Србије. Обрве су се уздигле након што сам повезао 2 и 2, казујући насловом да је то једна сасвим природна, органска комбинација.

Серијом од 54 текста, причајући приче с пјене од мора, потрудио сам се да повежем нас са нама, отприлике као у Светосавској химни: од мора до Дунава.

Да ли сте код неке теме оклевали – послати је или не послати уреднику „Недељника“, прибојавајући се последица?

Јесам, наравно, али сам имао и ту срећу да за пет и по година главни уредник не интервенише, што значи да је „Недељник“ био и остао лист без цензуре.

Први Србин који је опловио свет био је из Боке. О коме је реч? Зашто се о њему не учи ништа у школи?

Био је то Стеван Вукотић, који је на руском ратном броду „Предпријатије“ као навигациони официр кренуо из Кронштата 1823. да би се 1826. вратио у полазну луку, дочекан с највишим почастима. Стеван Вукотић одликован је за тај подвиг орденом Св. Ане на огрлици, и новчаном наградом до смрти.

За кормилом првог српског ратног брода „Србија“ био је Бокељ. Каква је била судбина тог капетана и тог брода?

Да би обезбиједила снабдијевање српске војске на Крфу, влада је купила брод, стари грчки торпиљер, 23 м дуг, назван „Србија“. Војници су га одмах завољели јер је именом и српском тробојком уливао наду у коначну побједу. Први капетан био је Милан Петровић из Будве, чија је судбина потом мање знана, али је куриозитетно да је „Србију“ послије рата, године 1919. брод „Србин“ дотеглио у Груж, затим у Тиват, гдје је брод расходован. Једини бродски трофеј, бродско звоно, скинуто је и данас се чува у Војном музеју на Калемегдану.

Има ли у „Боки Которској и Србији“ женских ликова? Који су то женски сегменти Медитерана који Вас тангирају?

Довољно је рећи да књига почиње брачном причом о историјском путу зачина – у тренутку када је супруга ставила лигње да се са вердуром запеку у рерни, и замолила ме да ручно самељем још зрнаца бибера. Сторија траје од тренутка када ми је једно једино зрно запало испод стола и ја се четвороношке сагнуо да га пронађем, до казивања за ручком о томе како је Васко да Гама бродом пуним зачина 60 пута повратио трошак проналаска пута до Зачинских острва. Јер, некада је зрно бибера било валута! За богатог се човјека казивало: Он ти је врећа бибера!, колико је само био богат. Па сам се и ја у тој брачној причи спустио на кољена да пронађем залутало зрно бибера, из поштовања према поморској традицији, али не и према западноевропским експлоататорима.

Чак и отац првог словенског папе, Сиxта В, читамо код Вас, потиче из Боке. Да ли је Бока заправо пупак света?

За мене јесте, али за многе, с правом, не може бити. Бока је једини фјорд на Медитерану, Бока је најмања географија с највише историје на свијету, али је Бока само једна од географија са којом су људи повезани пупчаном врпцом.

Кажете да је Бока једина географија на свету на којој Срби и даље живе уз море. Рачунате ли стално живуће Србе или и летњу реку туриста из Србије?

Понајприје рачунам нас Приморце с великим П, по дозволи српског Правописа. Ми се будимо и одлазимо на спавање с погледом на морско плаветнило. Да се бавим угоститељством или хотелијерством рекао бих: Добродошли!, али пошто сам писац „Боке Которске и Србије“ казаћу програмски – Догодине на мору!

Преузето ИН4С