Срби Хрватске

Дечак са потресне фотографије из усташког логора данас живи у Силашу

Милан Бижић из Силаша као дете је једно време био затворен у усташком логору за децу. Из тог периода настала је и једна најпознатијих фотографија на којој се налази наш саговорник.

Из периода Другог светског рата на нашем простору настало је на хиљаде фотографија и снимака на којима се налазе деца. Тако данас имамо сачуване фотографије и снимке српске деце у усташким униформама, са покрштавања, у колонама, логорским собама, али и измучене, преминуле и убијене деце.

На једној од таквих фотографија која се често појављивала, а и данас се појављује у различитим документарним филмовима, књигама и часописима, налази се девојчица која лежи на поду неке просторије и дечак који седи поред ње. Тај дечак је Милан Бижић (1938), данас осамдесетдвогодишњак у пензији, који живи у Силашу, месту свог рођења.

Миланова породица у Силаш је дошла двадесетих година прошлог века. Познато је да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца проводила аграрну реформу коју је пратила и колонизација солунских добровољаца.Миланов деда као солунски добровољац тако је од државе у Силашу добио земљу и окућницу.

Већ на самом почетку Другог светског рата прве жртве усташа и мађарских фашиста на овом простору били су управо солунски доборовољци из Силаша и Палаче који су убијени средином априла 1941. године. Сама Независна држава Хрватска издала је посебан закон о добровољцима који су постали непожељни у новој држави и убрзо потом и протерани, махом у Србију.

Dečiji logor Sisak Slika Silaš Milan Bižić
Фотографија Милана Бижића као малог дечака, фото: приватна архива

– Деда ми је био солунски добровољац и као добровољац у Силашу је добио земљу и кућу, а овде је доселио из места Црквени Бок у западној Славонији. Овдашње становништво протерано је у Србију 1941. године, већина породица, само је мој отац и још један човек одведен у Осијек у затвор тако да ми нисмо тад отишли за Србију. Након очевог хапшења моја мајка је отишла у Црквени Бок, заједно са њом ишла је једна рођака и ја. У то време имао сам четири године. Пролазили смо кроз шуме и данима јели само дивље крушке и друге шумске плодове – каже нам Милан Бижић, данас старац из Силаша који се због малог броја година које је тада имао не сећа свих детаља из тог времена, али су му свежа сећања и приче старијих са којима је тада био.

– Села су била опустошена, или је народ побегао или су их усташе протерале и поубијале. Баш кад смо ми долазили у то село, извели су родбину и све су их поубијали. Кад је то видела моја мајка, кренула је према њима да се супротстави, али јој сестра то није допустила јер је знала да би и њу убили. Приметивши нас, усташе су кренуле за нама, али нису нас успели ухватити у кукурузима. Ту смо се крили по напуштеним кућама све док нас коначно нису похватали и одвели у логор где су нас и раздвојили.

Логора се не сећа

Детаља из самог логора Милан се не сећа, зна само да нису били дуго тамо. Вратили су се у Силаш, где су усташе населиле хрватско становништво, углавном из Загорја.

– Нисмо могли да се вратимо у нашу кућу пошто је у њој живела једна породица него смо живели по другим кућама. Моја матер бавила се ручним радовима, ткала је и штрикала, тако да је то продавала тим Загорцима и на тај начин смо ја, мама и баба успели да преживимо рат. Са мном у логору била је баба, пошто ми је матер побегла у шуму где је била са Србима који су побегли из својих села и скривали се од усташа. Отац је за то време успео да изађе из затвора јер се за њега заложио један поп, у селу се крио једно време и 1942. године поново су га ухватили и одвели за Винковце. Из Винковаца преко неке везе отишао је у домобране одакле је касније побегао у партизане – напомиње Бижић.

Како Милан тврди, према мештанима села досељени Загорци лепо су поступали, чак су их и штитили од усташа.

– Често су нас крили од њих и нису нас одавали. После рата вратили смо се у своје куће, док су се Загорци који су овде живели у нашим кућама населили у оближње Ћелије и у Јармину.

Фотографија настала у логору Стаклана код Сиска?

Dečiji logor Sisak jusp jasenovac Milan Bižić
Фото: ЈУСП Јасеновац

Временом су се у јавности појављивале фотографије деце из усташких логора. Знајући да је као мали дечак био једно време у логору и имајући неке своје старе фотографије из тог времена, закључио је да се управо он налази на једној од тих фотографија.

– Када сам каснијих година видео ову слику упоредио сам је са једном својом из тог времена. И на једној и на другој фотографији види се да сам у истом оделу, а са мном је заједно био и мој брат који је прошле године умро и који је од мене био старији 11 година. Он ме је и чувао – тврди Бижић и каже да не зна ко је девојчица која лежи поред њега на поменутој фотографији.

Ова фотографија заправо је замрзнути кадар из видео снимка који се такође повремено користи у документарним филмовима. Иако се наш саговорник не сећа тачно у којем је логору био, према подацима Јавне установе спомен парка Јасеновац, која је у поседу фотографије, тај снимак настао је у Дечијем логору Стаклана код Сиска 1942. године.

Логор у Сиску основан је у августу 1942. године, након козарске офанзиве и то под службеним називом Пролазни логор за избеглице у оквиру којег је функционисао и логор за децу назван Прихватилиште за децу избеглица. Било је неколико објеката овог логора као што су Стаклана, Пецара, Солана Рајс, самостан сестара Светог Винка.

Логор Стаклана назван је по просторијама бивше фабрике стакла „Теслић“. Кроз овај логор прошло је неколико хиљада деце, чији су родитељи били или убијени или одведени на присилан рад у друге логоре. Према подацима Јавне установе спомен парк Јасеновац у логору Сисак умрло је 1.631 дете, иако ово није коначан број и он се вероватно неће никада утврдити.

Већ по његовом отварању у овај логор дошла је Диана Будисављевић која је радила на збрињавању деце заједно са две сестре Црвеног крста. У логору су била смештена деца од дојенчади до четрнаест година, добрим делом оболела од различитих болести, у нехигијанским условима, са врло мало хране.

Након Другог светског рата Милан је одрастао у месту свог рођења. Бавио се пољопривредом, касније је једно време био поштар у Ласлову, а 20 година је радио у Водној заједници у Осијеку. Иако са више година радног стажа, данас прима само пољопривредну пензију. Као заточеник усташког логора никада, ни за време Југославије, нити данас, није добио ни динара обештећења, иако су то право многи искористили и остварили.

Извор: СРБИ.HR

Преузето ЈАДОВНО

Back to top button
Close
Close