Данашње Сарајево- град лажи и манипулација о рату на обалама Миљацке

За Српску историју, Предраг Пеђа Ковачевић

Године 2012. у главној сарајевској улици, у знак сјећања на убијене Сарајлије, постављен је низ од око 12.000 црвених столица.

Број од око 12.000 убијених Сарајлија податак је Истраживачко-документационог центра из Сарајева, на чијем челу је господин Мирсад Токача. Тог дана у свијет је још једном отишла слика о страдању грађана Сарајева који су убијени у ‚‚српској агресији” на тај град и Босну и Херцеговину. Сви свјетски медији су пренијели слику Црвене линије која је постављена у знак сјећања на убијене грађане Сарајева током ‚‚српског иживљавања” на недужним становништвом ‚‚европског Јерусалима”.

Наравно, сваки гледалац ће под изразом убијени грађани, неком емотивном логиком, сматрати да се ради о убијеним цивилима тог града.

Неком гледаоцу у Сјеверној Каролини неће пасти на памет да загребе испод површине, већ ће здраво за готово примити информацију коју му преноси његова телевизија, баш као што и већина наших грађана здраво за готово узима српске информације које се односе на ратна дешавања у Сирији или у Ираку. У том узимању здраво за готово, гледалац из Сјеверне Каролине или Штајерске мора Србе окарактерисати као злочиначки народ.

Тему коју сам започео, донекле је обрадила једино РТРС, односно новинарка те куће Бранка Кусмук, којој се овом приликом захваљујем. Слушајући њен интервју са господином Токачом, издовијио сам и од ријечи до ријечи откуцао његов говор који се односи на убијене грађане Сарајева, односно на број убијених и њихову класификацију у одређене групе.

Откуцани текст сам сачувао као фотографију, као доказ да је из Сарајева ко зна који пут за 25 година у свијет отишла лаж. У ери дигитализације ништа није сигурно, а ако искрено жалим за неким изгубљеним документом са свог рачунара, онда је то та фотографија. Била би та фотографија идеална пратња овом тексту. Данима сам након губитка података покушавао пронаћи снимак интервјуа с господином Токачом, али нисам успио.

Жалим, јер ћу у овом тексту морати парафразирати и по сјећању заокружити бројке о којима је говорио Токача. С обзиром на то да је ‚‚Црвена линија” постављена по подацима којима располаже његов институт, јако је занимљив начин на који је он разврстао убијене грађане Сарајева, а још је занимљивија слика која је отишла у свијет. У Сарајеву је, према његовим подацима, убијено више од 13.000 становника тог града. Евиденција се води за све грађане који су на неки датум 1991. године имали пребивалиште на територији тадашњег града, дакле, на територији свих десет градских општина, од Пала до Хаџића и од Трнова до Илијаша.

Од тих око 13.000 убијених грађана Сарајева око 8.000 су војници свих зараћених страна. Нешто више од 5.000 су цивили. Столице које су постављане у знак сјећања на настрадале су постављене за све, изузев за војнике ЈНА и војнике ВРС. У свијет је, дакле, отишла слика о убијених 12.000 цивила, јер ниједна медијска кућа се није бавила овим разврставањем убијених на цивиле и војнике. Али, томе није крај. Остало је пет хиљада цивила који су сумњиво стављени у ту категорију без разврставања по основу мјеста на којем су погинули.

Народски речено, ако је у Сарајеву убијено пет хиљада цивила, а да је десет, много је, и слава свим настрадалим, шта може помислити читалац, гледалац или заинтересовани из Србије, Црне Горе, Хрватске или бијелог свијета?! Наравно, и након мог појашњења и умањивања бројке о убијеним цивилима, те ће жртве приписати ‚‚српској агресији” на тај град.

Мало ко зна, осим оних који су рат провели на Грбавици, Врацама, у Неџарићима, на Добрињи, Илиџи, у Вогошћи, Хаџићима, да су сва поменута насеља и општине тада били у саставу Републике Српске. Мало ко зна да је снајпер свакодневно дјеловао по српским цивилима на Грбавици, Неџарићима, Добрињи, да су с Игмана гранатирани Илиџа и Хаџићи, с других брда и узвишења Вогошћа и Илијаш.

Мало ко зна да је један припадник ‚‚Шева” свједочећи о томе како је снајпером гађао цивиле по Грбавици, а на питање новинара како је знао да убија Србе, а не муслимане у том насељу, рекао :‚‚Бирали смо бабе у црнини, то засигурно нису биле Муслиманке”. Ако је тадашње Сарајево под контролом Изетбеговићеве војске било у окружењу, мора се знати и чињеница да је тадашње Српско Сарајево било у готово потпуном обручу муслиманских снага.

Трново је најудаљенија некадашња сарајевска општина. Сви знамо за невиђен злочин муслиманских снага над српским живљем у Трнову, које је пропорцијално броју становника, послије Сребренице, друга општина са највише убијених у протеклом рату. Замислите да се уз српско име једаног становника забаченог трновско села, од Сарајева удаљеног и преко 30 километара, припише синтагма ‚‚убијени сарајевски цивил”! Све цивилне жртве које су убијене на тим територијама Српског Сарајева налазе се на списку убијених грађана ‚‚европског Јерусалима”.

Убијени су од стране тзв. АРБиХ и стављени на списак оних које Сарајево данас жали. Муслиманска и западњачка пропаганда се ту нису зауставиле, већ су на списак убијених грађана Сарајева од стране ‚‚српског агресора” ставили и оне Србе који су мученичком смрћу настрадали на Казанима и силним муслиманским логорима. Садашње Сарајлије жале и за мојим тетком, који је заклан иза своје зграде на територији Сарајева под муслиманском контролом. Сарајлије су на списак убијених ставили и чика Мишу, који је нађен заклан на истој територији, а о томе сам већ писао. Сарајлије жале и за двије дјевојчице снајпером убијене док су на Грбавици играле своје посљедње дјечје игре.

На списку су и Бошко и Адмира, за чију смрт су доказано одговорне муслиманске ‚‚Шеве”. Ко је убио једно дијете, као да је убио цијели свијет. Нека га казна стигне и на овом и на оном свијету. Још једна занимљива чињеница. Званично Сарајево потенцира причу о убијених око 1.600 малишана. У Сарајеву је постављен и споменик за ту дјецу. Али, на том споменику стоји уклесано око 500 имена убијене сарајевске дјеце. Гдје се налазе имена преосталих хиљаду малишана? Организатори подизања споменика кажу да још нису прикупили довољно података о убијеној дјеци.

Двије деценије након рата они немају довољно података, али цифру коју шаљу у свијет имају. Губи ли се ту логика?

Знамо тачну бројку убијене дјеце, а не знамо ко су и чији су? О годишњицама поред тог споменика се окупи неколико десетина грађана. Је ли могуће да о таквим годишњицама родитељ, ако је жив, не изађе и своју тугу не подијели с онима чију несрећну судбину дијели? Ако лажу за 1.600 убијене сарајевске дјеце, зашто не би могли слагати и за ову цифру од пет стотина?

Занимљива је и сљедећа чињеница. Свијетом посњедеих 20 година кружи прича о брадоњама на брдима изнад Сарајева. Срби су за вријеме рата под контролом држали само узвишење Требевић? Постоји ли прича о брадоњама или голобрадима с Игмана, који гранатирају Илидџу, Хаџиће? Постоји ли прича о брадоњама или голобрадима са узвишења са којих су гранатирани Вогошћа и Илијаш? Не постоји.

Ја се као рођени Сарајлија и као Србин ограђујем од српских злочина, стидим се Батка и његових злодјела над муслиманским становништвом у тадашњем Српском Сарајеву. Када ћу дочекати да се моји сусједи застиде Цаце, Ћеле и других злочинаца који су харали муслиманским дијелом Сарајева и пресуђивали без суда српском роду? Нажалост, нећу дочекати никад.

Негативна слика о којој горе говорим је отишла у свијет, и даље одлази, а да се нико, осим РТРС-а, није осврнуо на бестидне лажи. Је ли српска медијска моћ остала само на РТРС-у и њиховим новинарима који трагају за истином? Је ли српска интелигенција способна да преброји своје жртве и сруши мит о опкољеном Сарајеву и убијеним Сарајлијама?

Боримо се за истину! Не посматрајмо нијемо како слуге Запада свијету презентују као једину истину која њима одговара? Подијелите овај текст! Не због мене, не због овог сајта, већ због српског рода, над којим се надвио окупаторски медијски мрак, који из дан у дан уништава српско национално биће, окупаторски медијски мрак који у Србији производи Кандиће, Бисерко, Милиће, а у Српској Пухало и сличне њему.

За Српску историју, Предраг Пеђа Ковачевић