„Београд имао у целој својој историји само једну прогерманску манифестацију. То се десило 1939, приликом комеморације француском адмиралу Гепрату, који је Србима учинио велике услуге у Првом светском рату. Тада су југословенски комунисти у духу пакта Хитлер-Стаљин, хтели покварити ову франкофилску, српску манифестацију“.
Драгиша Цветковић, председник Краљевске владе у време потписивања споразума са Немцима и Италијанима 25. марта 1941, о последицама пуча који је уследио два дана касније, са дистанце од десет година, писао је:
„Сваке године, од доласка комуниста на власт, комунистичка штампа у Југославији прославља 27. март као ‘први дан Народно-ослободилачког рата’. Прошлог 27. марта 1950. београдска Политика је написала да је двадесетседмо-мартовски пуч извршен од југословенских народних маса ‘предвођених комунистичком партијом’. 27. март је постао народни празник комунистичке Југославије. И са правом. Без њега – скоро са сигурношћу се може рећи – Југославија не само што не би познала нацистичку, већ ни садашњу комунистичку окупацију“.
О том фамозном „првом дану Народно-ослободилачког рата“ Цветковићев саборац и очевидац Часлав Никитовић каже:
„Двадесет седмог марта изјутра, кад су комунисти, којима су давали инструкције др Велизар Косановић и др Отон Крстановић, организовали манифестације и демонстрације по београдским улицама и кад су неодговорни (а можда и плаћени) људи бацали јаја на аутомобил немачког амбасадора Фон Херена, кад је ишао у Саборну цркву на благодарење, видело се јасно куда ће земља бити одведена. Тадашњи министар унутрашњих послова др Срђан Будисављевић (‘слатки Срђица’, како га пријатељи из милоште зову), који је доцније одиграо најружнију улогу као краљевски намесник издавши краља и народ и определивши се за Тита, пустио је комунистима на вољу и, преко свога шефа кабинета Кораћа, чак их бодрио“.
У оквиру својих сазнања и Цветковић и Никитовић оставили су сведочанства о улози комуниста у пучу и касније у лондонским владама.
Кнез Павле мрзео је Немце као и сви Срби. Међу Србима нико није био за Немце. Само једна мала група, тзв. ‘Збор’, који је водио Димитрије Љотић, држала је да су Немци мање зло од бољшевика, али Немце је и она мрзела – Адам Прибићевић
У тим пучистичким владама у Лондону, пише Никитовић, „четири лична секретара четворице најважнијих министара били су комунисти, који су после сваке седнице владе држали своју седницу и ‘спроводили’ даље владине одлуке. (Вукосава Гавриловић, Ђура Нинчић, М. Нешић и Милан Коен). Сви ови млади министарски синови, кћери и зетови вратили су се 1945. у Југославију, где данас имају одговорне функције у Титовој администрацији“.
У „Документима о Југославији“ Цветковић је објавио и један напис Адама Прибићевића (бив. председника Самосталне Демократске странке Југославије) под насловом „Црна и црвена тиранија у Источној Европи“.
О злочинствима комуниста Прибићевић вели да су „за неколико месеци ликвидирали у Југославији 575.000 људи, како је чувени Иља Еренбург написао у листу Совјет Wееклy“. Занимљиво, да скоро исти број жртава помиње Ребека Вест („Бело јагње сиви соко“) после, како каже, разговора са Мошом Пијадом.
Одговарајући на чланак В. Ширера у њујоршком Хералд Трибјуну, Адам Прибићевић пише и о кнезу Павлу:
„По г. Ширеру, кнез Павле је био окружен пронацистичким белим Русима, а и сам пронациста. Сва Југославија би се на ово грохотом насмејала. Кнез Павле је био настројен пробритански, по свом васпитању, симпатијама и друштвеним везама. Ми смо га сви звали Енглезом, а не Србином. У Југославији ни један бели Рус није вршио никаквог утицаја, нити су у ма каквом погледу долазили до изражаја. (…) Кнез Павле мрзео је Немце као и сви Срби. Међу Србима нико није био за Немце. Само једна мала група, тзв. ‘Збор’, који је водио Димитрије Љотић, држала је да су Немци мање зло од бољшевика, али Немце је и она мрзела.
Данас г. Ширер пише о пронацистичком режиму у Београду, и ако је Београд имао у целој својој историји само једну прогерманску манифестацију. То се десило 1939, приликом комеморације француском адмиралу Гепрату, који је Србима учинио велике услуге у Првом светском рату. Тада су југословенски комунисти у духу пакта Хитлер-Стаљин, хтели покварити ову франкофилску, српску манифестацију кличући: доле Француска! Доле Енглеска! Доле империјалистички, капиталистички рат! Па су се чули чак и покличи: Живео Стаљин! Живела Совјетска Унија! Живео Хитлер!“
*Фељтон „Истина о последњим данима Краљевине Југославије“ базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића
НАСТАВИЋЕ СЕ…
Аутори: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић
Извор: НЕДЕЉНИК
Преузето ЈАДОВНО
