ИЗ ИСТОРИЈЕ СПОРТА – Беше то једне мајске ноћи на Хејселу…

Стадион ‘Хејсел’ у Бриселу, 11.мај 1966., почетак у 19:30 ч…

Супарници на терену – Реал Мадрид и Партизан…

На центру немачки судија Креитлеин са капитенима Шошкићем и Хентом… Било је то тачно пре 48 година, а Партизан први наш клуб у историји који је играо финале Купа шампиона. За оне навијаче који мало знају о том датуму, данас враћамо точак историје 48 година уназад.

У јесен 1965. године Куп европских шампиона је ушао у свој једанаести циклус. По именима учесника, по приказаним играма, по интересовању, по приходима, то је већ било такмичење највишег рејтинга на свету. Партизан је за собом имао већ четири покушаја да се пробије међу најбоље, али није успевао. И не само Партизан, већ сви клубови из Источне Европе још у раним круговима такмичења наилазили су на непремостиве препреке. Прво је то успело Партизану у такмичењу за десети Куп шампиона – стигао је до последњег степеника, до финала, као први клуб из овог дела света и изазвао дивљење читаве Европе. Партизан, не само што је дошао до финала, него је на том путу елиминисао шампионе земаља високог реномеа.

Најпре шампиона Француске, Нант. У Београду, 22. септембра 1965. године, пред 30.000 гледалаца, побеђен је Нант са 2:0 (стрелци Галић и Хасанагић). У Нанту, 13. октобра у реваншу је било 2:2 (Ковачевић и Галић). Тако се Партизан пласирао међу шеснаест клубова који иду даље. У осмини финала, 9. новембра, у Београду је побеђен првак Немачке Вердер са 3:0 (у последњих двадесет минута стрелци су били Јусуфи, Пирмајер и Хасанагић). У реваншу, 19. новембра 1965, пред 30.000 гледалаца, Партизан је успео да се одупре снажном ривалу, примио је само један гол и обезбедио наставак такмичења на пролеће 1966. – био је међу осам најбољих на континенту.

Жреб је тада црно-белима доделио првака Чехословачке, Спарту. У Прагу, 2. марта, пред 35.000 гледалаца, Партизан је повео голом Хасанагића, али су Чеси преокренули резултат и на крају победили са 4:1. Партизану нису даване никакве шансе да може да надокнади толику предност ривала. Ипак, успео је.

У Београду, 9. марта, пред 50.000 својих навијача не само да је надокнађена предност Спарте, него је пала ‘петарда’ – 5:0 (Ковачевић и Хасанагић по два и Васовић).

Ривал у полуфиналу је био првак Енглеске, Манчестер Јунајтед. У Београду, 13. априла 1966. пред 50.000 сведока, Партизан је победио са 2:0 (Хасанагић и Бечејац). Реванш је игран на чувеном Олд Трафорду у Манчестеру 20. априла пред 62.500 гледалаца. Немајући шта да изгуби, првак Енглеске је тако силовито јуришао да се одбрана Партизана повијала као пред орканом, а Манчестер је голом Нобија Стајлса успео само једном да савлада сјајног Шошкића.

Партизан је „европско чудо“ довео до краја. Пред њим је остао још само Реал из Мадрида.

Тог 11. маја 1966. на стадиону Хејсел, пред 60.000 гледалаца, одиграна је финална утакмица.

На терен излазе две најбоље екипе старог континента, Партизан и Реал Мадрид. Бечејац, Рашовић и Васовић не дозвољавају играчима Реала да приђу голу, док Галић, Хасанагић и Пирмајер стварају изгледне прилике за вођство. Полувреме се завршава без голова, мада остаје жал што је ударац Хасанагића завршио само на пречки уместо у мрежи. Друго полувреме почиње доминацијом црно-белих, које је крунисано сјајним голом Васовића уз ерупцију радости на Хејселу. Недуго затим, на нашу велику жалост, Реал је изједначио, а убрзо и повео са 2:1, што је био и коначан резултат великог финала.

Партизан је наступио у саставу:

Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић Ковачевић, Хасанагић, Галић, Пирмајер. Тренер је био Абдулах Гегић, а “технико” Станислав Виргилије Попеску.

Партизан је поклекао на последњем степенику, иако је после успешних наступа у претходна четири кола стекао сигурност  и велику репутацију у европским фудбалским круговима. Више ниједна његова победа није могла да се сматра изненађењем.

Најслабија карика југословенског шампиона била је на психолошком плану, и ту је пао. Имали смо тим највеће снаге, али је клуб у том тренутку био слаб за толико успеха и славе и није могао да заустави расуло у најважнијем моменту. То је вероватно највећи разлог неуспеха у финалу, управо тада када је било најпотребније бити стабилан.

Остао је жал за неискоришћеном приликом, али и понос због незапамћеног успеха младе екипе, која се убрзо размилела по Европи.

Ево како је и доајен међу новинарима – Љубиша Вукадиновић, видео меч на Хејселу:

КАКО ЈЕ ГОТОВО ОСВОЈЕНА ПОБЕДА ПРЕТВОРЕНА У МИНИМАЛАН ПОРАЗ

Последњи, пети чин, дуге драме 11. Купа шампиона приказан је на старинској позорници Хејсел у Бриселу. Било је то пријатно, иако врло свеже вече. Сцена се налазила под отвореним небом, не баш сјајно осветљена. Манчестерски рефлектори били су бљештавији и готово су ноћ претварали у дан. Атмосфера је била такорећи интимна, бар тако смо ми осетили, јер нам се чинило као да се налазимо код куће, на стадиону ЈНА. Гледаоци су нам били наклоњени. Чим је игра почела успостављен је присан додир са гледаоцима и то је било ново, велико преимућство уа нашег првака. Све је било тако подешено да гала представа сва буде искићена црно-белим бојама, да то буде наше вече, дивна ноћ тријумфа.

ПОБЕДА СЕ НЕ НАМЕЋЕ ТРИ ПУТА

Два пута у бриселској драми Партизан је имао своју велику сцену – два пута му се пружила прилика да освоји трофеј од чистога сребра. Првих четврт часа у сваком полувремену – укупно око 30 минута, а то значи трећину меча – југословенски шампион је држао противника у шаху и претио му неодбрањивим матом. У тим периодима готово потпуне надмоћности победа је такорећи висила у ваздуху! Шта се то збило што је црно-белима ускратило ореол славе кад је он већ лебдео над њиховим главама? Победа се ретко кад коме сама нуди, поготово два пута узастопно. Зато се драма претворила у трагедију и ловорови венци припали су дреспвома беле боје. То је умањило чар представе, јер публика је желела друкчији завршетак и прави хепи-енд. Изостало је право славље, руже су остале скривене у сенци стадиона Хејсел, није било ни праве радости, а ни весеља.

ПСИХИЧКО ПРЕОПТЕРЕЋЕЊЕ

Било је то и сувише јако психичко преоптерећење за наше момке. Изгорели су у жељи и нади. И сувише су желели да победе и изгубили су се у ритму велике игре. За финале Купа шампиона неопходни су челични нерви и лавовско срце. Друго смо имали, али прво нам је недостајало. Ко зан по који пут наши асови уплашили су се од победе! У Лондону против Шведске, у Риу против Бразила, па Хелсинки, Женева, Мелбурн, Малме, Париз, Виња дел мар, поново Парк принчева, све попришта највећих фудбалских збивања. Свуда смо дошли до подножја Олимпа, али нам је понестало даха да доспемо до врха. То је комплекс с дубоким коренима. Безброј плаћених рачуна комплексу инфериорности. С мало више присуства духа, с више сналажљивости у завршним акцијама, бриселска утакмица могла се добити, чак и убедљивије него ико смео и да претпостави. Све до вођства од 1:0, Партизан је био бољи тим и после васовићевог гола стадион је био спреман да целог себе унесе као улог у остварење коначног успеха. Горко искуство из овог финала је да су самопоуздање и техничка стабилност исто толико моћно оружје колико и техничка и физичка спрема.

РАЗЛИКА У ШАНСАМА

Шансе Реала створене су из муњевитих акција. Једном је контранапад силовито изведен, лопта је убачена у средину, десна спојка ју је главом додала Аманчиу, а овај се бацио према њој и пливајући кроз ваздух такође пуцао главом. Није погодио гол. Све се догодило у магновењу. Аманчио је имао само 30% изгледа да постигне гол, а 70% да погреши. Другом приликом вођа навале је крајњим напором покушао д аоштро набачену лопту убаци у мрежу. Био је то прави акробатски скок унапред. Шанса је била 80:20 да неће погодити мрежу. И тако се и збило. То су, дакле, биле такозване срећне шансе, које се реализују само у изузетним приликама. Повољне прилика Партизана, а било их је 4-5, биле су без резерве стопроцентне. По два пута Галић и Хасанагић, по једанпут Пирмајер и Бајић налазили су се у ситуацијама из којих је гол био неминован. Ако су то биле стопроцентне шансе, онда је Пирмајерова била још повољнија. Налазио се удаљен од празног гола око 10 метара и да је био само мало прибранији мрежа би се затресла. ТАЈНА УСПЕХА Ако настојимо да до краја останемо објективни, онда ћемо покушати да скинемо вео с тајне једног успеха. Реал је победио јер је имао мањи број изузетно слабих играча у овом мечу. У ствари, била је то врло уједначена екипа без изузетних асова. То нису били чак ни Хенто ни Аманчио. Сваки шраф у тој сложеној машини радио је ритмички и одужио се екипи.

ТО ЈЕ И ТЕ КАКАВ УСПЕХ

У атмосфери изузетне напрегнутости, пораз у Бриселу истиснуо је дивовски успех црно-белих боја – највиши пласман у 11. Купу шампиона. Бити финалиста, то изазива поштовање и нагони на пљесак. Бити други – то је подвиг вредан дивљења. Било би неправедно ако не бисмо на крају овог осврта споменули судијску тројку из СР Немачке. Судјење је било на највишем могућном нивоу. То су, уосталом истакли и стручњаци и играчи. Овај меч већ припада историји. У аналима Партизана биће записано да је то у ствари највећи домет клуба од његовог оснивања. И то да је 1:0 чудном игром случаја претворено у 1:2. Али, то је већ прича, као и оне претходне: из Нанта, Бремена, прашка и манчестерска, од којих је ова последња у ствари фудбалска херојска поема.

Љ. Вукадиновић

СВЕ УТАКМИЦЕ ПАРТИЗАНА У КУПУ ШАМПИОНА У СЕЗОНИ 1965/ 66.

ПАРТИЗАН – НАНТ 2:0 (1:0)

Београд, 22 септембар 1965. Прва утакмица првог кола Купа европских шампиона (шеснаестина финала)
Стадион ЈНА. Гледалаца: 30.000.
Стрелци: Галић (37′) и Хасанагић (48′)
Партизан: Шошкић, Јусуфи, Миладиновић, Васовић, Рашовић, Бечејац, Бајић, Пирмајер, Галић, Хасанагић, Ковачевић
Нант: Еон, Грабовски, Де Мишел, Лесенадек, Будзински, Сиодо, Бланше, Гонде, Милер, Симон, Мањи

НАНТ – ПАРТИЗАН 2:2 (1:1)

Нант, 13.октобар 1965. Реванш првог кола (шеснаестина финала)
Градски стадион у Нанту. Гледалаца: 23.000
Стрелци: Мањи (32′),Ковачевиц (43′),Галић (47′),и Бланше (70′)
Нант: Еон, Грабовски, Де Мишел, Будзински, Лесанадек, Сиодо, Блансе, Гонде, Милер, Симон, Мањи
Партизан: Шошкић, Јусуфи, Миладиновић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Галић, Хасанагић, Пирмајер

ПАРТИЗАН – ВЕРДЕР 3:0 (0:0)

Београд, 9 новембар 1965. Прва утакмица другог кола (осмина финала)
Стадион ЈНА. Гледалаца: 30.000
Стрелци: Јусуфи (70′), Пирмајер (75′), Хасанагић (81′)
Партизан: Шошкић, Јусуфи, Миладиновић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Виславски, Пирмајер
Вердер: Бернхард, Пјонтек, Хетгест, Стајнман, Бордел, Лоренц, Цебровски, Диц, Матисак, Фернер, Шулц

ВЕРДЕР – ПАРТИЗАН 1:0 (1:0)

Бремен ,17.новембар 1965. Реванш другог кола (осмина финала)
Стадион Вердера. Гледалаца: 30.000
Судија: Вотрон (Шкотска)
Стрелац: Диц (33′)
Вердер: Бернард, Пјонтек, Хетгест, Стајнман, Бордел, Лоренц, Цебровски, Диц, Матисак, Фернер, Кенел
Партизан: Шошкић, Јусуфи, Дамјановић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Пирмајер, Виславски

СПАРТА – ПАРТИЗАН 4:1 (1:1)

Праг, 2 март 1966. Прва утакмица трећег кола (четвртфинале)
Стадион Спарте. Гледалаца: 35.000
Судија: Емсбер (Мађарска)
Стрелци: Хасанагић (15′), Квашњак (20,54,и 86′) и Басек (74)
Спарта: Крамериус, Колар, Таборски, Диба, Тихи, Мигаш, Поспихал, Мраз, Квашњак, Машек, Врана
Партизан: Ћурковић, Јусуфи, Миладиновић, Виславски, Рашовић, Михајловић,Вукелић, Давидовић, Хасанагић, Васовић, Пирмајер

ПАРТИЗАН – СПАРТА 5:0 (4:0)

Београд, 9 март 1966. Реванш цетвртфинала
Стадион ЈНА. Гледалаца: 50.000
Судија: Руменчев (Бугарска)
Стрелци: Ковачевић(4 и 29′), Хасанагић (35 и 71′) и Васовић (23′)
Партизан: Шошкић, Јусуфи, Давидовић, Михајловић, Рашовић, Васовић, Бајић ,Ковачевић, Хасанагић, Миладиновић, Пирмајер
Спарта: Крамеријус, Колар, Таборски, Мигаш, Тихи, Војта, Поспихал, Мраз, Квашњак, Машек, Врана

ПАРТИЗАН – МАНЧЕСТЕР ЈУНАЈТЕД 2:0 (0:0)

Београд,13 април 1966. Прва утакмица полуфинала
Стадион ЈНА. Гледалаца: 50.000
Судија: Ченчер (СР Немачка)
Стрелци: Хасанагић (46′) и Бечејац (58′)
Партизан: Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Миладиновић, Пирмајер
Манчестер јунајтед: Грег, Бренан, Дан, Криранд, Фолкс, Стајлс, Бест, Лоу, Чарлтон, Херд, Конели

МАНЧЕСТЕР ЈУНАЈТЕД – ПАРТИЗАН 1:0 (0:0)

Манцестер, 20 април 1966. Реванш полуфинала
Стадион: “Олд Трафорд”. Гледалаца: 62.500
Судија: Динст (Швајцарска)
Стрелац: Стајлс (72′)
Манчестер јунајтед: Грег, Бренан, Дан, Криренд, Фолкс, Стајлс, Адерсон, Лоу, Чарлтон, Херд, Конели
Партизан: Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић, Давидовић, Хасанагић, Миладиновић, Пирмајер

ПАРТИЗАН – РЕАЛ МАДРИД 1:2 (0:0)

Брисел, 11 мај 1966. Финале Купа европских шампиона
Стадион: Хејсел. Гледалаца: 60.000
Судија: Крајтлајн (СР Немачка)
Стрелци: Васовић (55 ‘), Аманцио (72′) и Серена (75′)
Партизан: Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Галић, Пирмајер
Реал Мадрид: Араквистан, Пачин, Санчиз, Пири, Де Филипе, Зоко, Серена, Аманцио, Гросо, Веласкез, Генто

Извор – http://www.sr.partizan.rs/