Бошњачење Босне

Колективно народно памћење је велика мера истине о догађањима која нам претходе. Најважнији и необориви доказ о непостојању „цркве босанске“, језика или писма „босанског“ и „стећака“, јесте непостојање и најмањег језичког трага у памћењу и свести босанских Срба о овим умишљеним појмовима.

Писани извори којима се подупиру ове умишљености, тумаче се потпуно произвољно и кривотворе, у циљу католичења и одвајања Босне од српског стабла и православља. Ослонац ове пропагандне тежње, старе колико и продужена рука „римског царства“, заснован је на најширој аутономији у оквиру српске државе датој Босни почетком 12-ог века.

Да иронија буде већа, право титулисања Босне краљевином је и дато због вишевековних насртаја папске курије на ову граничну покрајину србске средњевековне државе. Носиоцима власти у Босни дато је право титулисања бановима и краљевима, што су злонамерни касније прогласити за самосталност Босне.

Као што босански сељак за себе каже да је Србин закона „ришћанског“, тако босанска властела у свим писаним изворима себе зове Србима, а свој језик србски који се на латински преводи као „словенски“, да би га Калај и Трухелка прогласили „босанским“.

Сви стари писани споменици сведоче да се по Босни и Херцеговини, Далмацији, Боки и свим србским земљама писало „ћирилицом“ и штокавским наречјем, али, то писмо данас неки „научници“ називају „босанчица“.

Најстарији познати помен српске Босне из 802. године, по званичној историографији, потиче из пера „франачког” летописца Ајнхарда, који у својим Аналима каже да Срби имају највећи део провинције Далмације, која је поред ње обухватала Босну и Херцеговину са деловима Паноније и данашње Црне Горе. Порфирогенит не зна, ни за кога другог осим за Србе у областима Неретве, Конавља, Захумља и Травуније.

Сам римски папа, за столовања Кулина бана, у једном писму упућеном у Дубровник за Босну каже да је србска земља: …regnum Servilie, quod est Bosna. Нинослав помиње давања владару у Рашкој, а сама Сребреница давала је годишње 40.000 дуката у злату у време деспота Стевана Високог. Дакле, Босна није самостална, већ у саставу србске државе.

Тестамент госта Радина свештеника „босанске цркве“, започиње знаком крста као и све повеље босанских владара. У тестаменту, Радин своју веру зове „правом апостолском вером“, јер „босанске цркве“ у канонском смислу није ни било.

У Босни је постојала само Србска православна црква, што су доказале и бројне научне расправе. Б. Петрановић у својој расправи „Богумили, црква босанска и Крстјани“ несумњиво доказује православље “ цркве босанске“, помињући богумиле, али искључиво међу калуђерима Бугарске и Византије, који су путујући по Хелму (Балкану), проширили утицај на организацију „босанске“ цркве“.

Васо Глушац у Годишњаку исто тврди, доказујући истоветност структуре „цркве босанске“ са савременом Србском православном црквом, а посебно наглашава поштовање Св. Гргура Назијанског, заклињање у 318 богоносних отаца из Никеје, поштовање икона, свете мошти, свете тајне крштења и причешћа, као и веровање у Васкресење.

Од Петрановића до Глушца, бројни научници потврђују „цркву босанску“ као православну: Никодим Милаш, Вулетић, Анђелић, Душанић, а од страних Благоев, Лавровски, Брајтман.
Недоумице и расправе у историјској науци о православном карактеру „цркве босанске“ унео је Рачки својим делом „Богумили и патарени“, у коме се искључиво позива на латинске списе и папска писма.

Он проглашава „цркву босанску“ јеретичком, што је у потпуној супротности са свим осталим испитивачима, али у складу са називом “богумил” у значењу јеретик, код римокатолика који су тако погрдно звали православне.

Отуда се богумилима, за које кажу да су добили име по неком попу Богумилу сукобљеним са Немањом, намерно приписује дуализам. Пре ће бити, да је назив “богомили” настао по Богомилу владици Гета (Гота) из четвртог века који је заступао аријанску јерес. Прокоп Цесарејски убраја Гете у Сарбате, којима је Богомил превео Свето писмо на гетску буквицу, на којој је читао јеванђеља у цркви св. Павла у Цариграду (Лесандријска хроника).

Једина разлика између цркве у Босни и Србији, које имају заједниког патријарха, јесте разлика у црквеном устројству и свештеничким звањима за која се залагао верујући народ. За разлику од Босне где су свештеничка звања србска у Србији су „грчка”.

У Босни су сва звања на народном језику: „дед“ са 12 „стројника“ (управитеља), што је пресликано митско оличење месеци године као код сарбинске Арвалске браће који су имали 12 свештеника.

После титуле “дед“, виши степен свештенства био је „гост“ (љубовник), а нижи степен мирског реда “старац“. Али, сва свештена лица „цркве босанске“ себе зову „крстјани“ (ришћани).

Реч „стећак“ не постоји ни у једном народном говору. Народ их зове „мрамори“, „ками“, „белег“ или понегде „грчко” гробље. Најстарији су облик србског надгробног наглашавања. Има их у Кијевском Подољу, Малорусији (Украјина) и у области доњег тока Дњепра, али ни тамо не знају ни за какве „стећке” које је измислио Трухелка. Код нас се срећу у Босни и Херцеговини, Србији, Црној Гори, Арбанији.

На већини споменика ове врсте је знак крста, а натписи почињу са: „ва имја Оца, Сина и Светога Духа“.

Гробови су окренути по православном начину глава на запад а ноге на исток, док су цркве око којих су зидани надгробни споменици који се у народу зову мрамори, оријентисане искључиво ка истоку.

Мрамор, Радимља, Столацмрамор, Радимља, Столац

Мрамор, Доња Згошћа, Високомрамор, Доња Згошћа, Високо

Мрамор, Липеновићи, музеј у Београдумрамор, Липеновићи, музеј у Београду

Аутори: А. Бакова, С. Филиповић, Р. Унковић

Извор: vaseljenska.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *