КолумнаСрби Хрватске

Бокан: ЈОШ УВЕК НЕПОКАЈАНИ ГРЕХ ЉУДИ НАШЕГ РОДА

Читам о неком српском дечаку, Славку Иванишевићу из херцеговачког села Бежђеђа, кога су партизани под командом неког Копривице, крајем 1943. године, живог испекли на ражњу, у дворишту куће Новице Радуловића.

Када је чула његова јадна мајка Госпава, да јој злотвори пеку сина (као јагње, голог, са укрштеним ногама и рукама, с главом и вратом везаним жицом за ражањ), поче да се удара у груди, чупа косе и вришти као полудела.

Трчала је безглаво до места где је њен син немоћно јаукао и цвилео.
Ушла је у двориште Радуловића куће и поче да моли да јој дете скину с ражња.

Утрчава у ватру, гази је ногама и покушава да сина спаси паклених мука.

Малом Славку су већ очи искапале, глава изгорела и са тела отпала кожа са деловима печеног меса. Није му било спаса. Умро је у најстрашнијим боловима.

Наши несрећни људи, страдали од усташа, доживели су једнако грозна мучења од стране херцеговачких партизана и комунистичких пролетерских бригада. Ужаси нису престајали, ни за трен. Мржња усташа према Србима, али и домаћих комуниста према свему српском и православном – свему што није одмах потекло ка њима и није хтело да стави црвену петокраку уместо вековних отаџбинских симбола – била је безумна и демонска.

Са безбројним списком почињених злочина. Убијане труднице, мучени старци и деца, људи бацани у јаме, клања и пуцања у потиљак, сипање воде у нос док се не напуне плућа, групна силовања (за која су комунисти по правилу оптуживали своје противнике), држање у леденој води и терање да се босих ногу иде преко срче од сломљеног стакла и бодљикаве жице, бацање бомби међу жене и децу, играње “крвавог кола” око побијених националних бораца и чланова њихових породица, батинање до смрти, одсецање глава, чак и печење на ражњу… све су то били комунистички специјалитети за своју “заблуделу браћу” и утеривање страха у кости.

Читам болну и страшну књигу записа ових страдања, под насловом: “Злочини комуниста у Херцеговини, 1941-1958”. Писао ју је Василије Куљић, родом од оних чувених четничких ратника и команданата с тим часним презименом (посебно је чувен неустрашиви горостас, Бранко Куљић, који се борио са зликовцима из ОЗНЕ и после рата, све до своје смрти, 19. маја 1949. године).

Она нам немо приповеда о несхватљивим злочинима наших сународника који су идеологију ставили испед рода и вере којима су рођењем и пореклом припадали. Ова “црна књига” нам говори о стварима које се нису смеле причати свих ових година.

Прича нам о јуначком крају великих српских хероја Боже Бјелице (страдалог у јесен 1952) и Владе Шипчића (несталог 1958, од када му се губи сваки траг), који су остали забележени као најхрабрији антикомунистички послератни герилци (уз легендарног Српка Меденицу и оног храброг Румуна Јона Гаврила-Огорануа, који је у неприступачним Фагараш планинама водио борбе са комунистима од 1948. до 1956. године, када је убијен).

Прича нам о толиким убиствима и мучењима да се то тешко може издржати, па се мора читати полако, с прекидима и уздасима. Толико је ту патњи, бола, мука, ужаса, јаука, неправди, смрти, побијених несрећника чија је једина кривица била у томе што су живи и што су Срби.
Прича нам Василије и о оном ужасном покољу на Зеленгори, када су партизани хладнокрвно убили више од 20.000 (постоје тврдње да је побијено и више 40.000) ЗАРОБЉЕНИХ ПРИПАДНИКА КРАЉЕВСКЕ ВОЈСКЕ У ОТАЏБИНИ И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА.

Сви они су се претходно предали Титовим партизанима, у повлачењу предајући оружје (због обећања да ће бити пуштени кућама, а и због тога што је ту било највише тек мобилисаних младића без икаквог ратног и борбеног искуства). Многи су остали несахрањени у тој масовној гробници на отвореном…

Недавно су баш на том потезу (Улог – Обаљ – Калиновик – Миљевина), уз толике друге, ископани и костури мајки са децом на грудима…
Прича нам Василије Куљић о злочину без казне.

Као што је само у Београду, крајем октобра, у новембру и децембру убијено и разбојнички опљачкано око 20.000 махом невиних људи, кривих само зато јер су били угледни, образовани, имућни или национално оријентисани (тада су побијени и многи солунски борци Београђани), тако је само у Миљевини заробљено више од 12.000 четника (омладинаца из Ђачке бригаде), брутално и без суђења убијених, па затим бачених у јаму Понор у близини Миљевине код Фоче.

Овај гнусни злочин су 12. и 13. маја извршиле 16. Мајевичка, 3. Санџачка пролетерска, 10. херцеговачка и 18. хрватска бригада (под командом Фрање Прице).  Код Миљевине је умало страдао и ђенерал Драгољуб Михаиловић, али су га из партизанског обруча извукли четници из тамошњег села Ратаје.

Али су ту заувек остали многи младићи који нису добили прилику да одживе остатак својих живота, створе породице и наставе да бране своју српску Отаџбину и свој народ. Остали су и без гробног помена, припадници те сабласне српске војске.

О њима овако пише син једног од ових српских бораца, Вука Бећковића:

БЕЗГРОБНА ВОЈСКА

Од Подгорице до Нове Горице

Од Андријевице па до Радовљице

Од јужног приморја до у врх Похорја

Од Љешкопоља до Либушког поља

И од Мојковца до иза Целовца

Правцем: Бијело Поље- Пријепоље -Лијевче поље- Босанска Градишка

Преко Зеленгоре и Калиновика Босанском голготом до леда Камника

И од Требиња, Гацка, Невесиња

До Дравограда, Цеља и Ветриња

И од Острога до Кочевског рога

И од Везировог до Зиданог Моста

Несахрањена једна војска оста.

Откад је војни, војинства и робља

Једино та војска остаде без гробља.

Онај што их поби ни праве ни криве

Више их мрзи мртве него живе.

Извор: Драгослав Бокан – Фејсбук страница

Back to top button
Close
Close