Ђорђе БојанићКолумна

Бојанић: ЗАШТО И КАКО ЈЕ СРПСКИ ЈУНАК И ДОМАЋИН ПРИХВАТИО ДА БУДЕ ЈУГОСЛОВЕН?

Mи Срби смо се баш својом победом одрекли права да будемо слободни и поразили сами себе. Уместо да створимо своју српску државу (у оним границама где су живели Срби православне, католичке и мухамеданске вере) ми смо створили Југославију и постали окупатори и робови у рођеној земљи.

После велике победе, ми Срби, изгубили смо своју државу и тако престали да будемо Срби и почели да се називамо некаквим југословенима (што се примило само код нас Срба, не и код хрвата и словенаца) и ушли у заједницу са онима који су нас клали и убијали… они су нас само искористили за стварање својих држава, које су данас скоро етнички чисте од Срба.

Крвљу нашег народа и губитком вековних територија смо платили лажи о југословенству.

Југословенска идеја се зачела и развијала током XIX века. Печат смо ставили Нишком и Крфском декларацијом на одрицање од Српства.

Пресудну улогу у борби за ослобођење и стварање заједничке државе 1914. године преузела је на себе Краљевина Србија.

Српска војска и њен народ поднеле су у Великом рату велике жртве (oко 1.250.000).

А велики део српских жртава изгубљен је у борбама против Хрвата (наравно и од аустроугара) на Церу и Колубари где су били поражени од јуначке Српске војске.

После Великог рата у Србији се нашло 500.000 ратне сирочади и велики број инвалида.

Тито, нишани србе… као аустроугарски каплар

А били смо и на нишану нашег нам „вољеног“ маршала Тита. Тито је учествовао у походима најозлоглашеније аустроугарске 42. вражје дивизије и да је за учешће у рату против Србије добио унапређење.

Највећа тајна коју је Јосип Броз Тито морао да сакрије како би се српском народу наметнуо као вођа и „највећи син“ део је његове војничке биографије из Првог светског рата и учешће у аустроугарској казненој експедицији на Србију. Тај наш ,,вољени“ Тито учествовао je у казненој експедицији као аустроугарски каплар на Србију, почетком 1914. отишао је на српски фронт као водник, где је остао до другог одступања аустријске војске у децембру исте године.

Шта се то десило са Србима па да баш њега и данас оплакујемо, питање које ће ме увек бринути, због нашег опстанка.

Првог децембра 1918. године (догодила се велика заблуда, коју за последицу имамо и дан-данас) регент Александар I Карађорђевић прогласио је уједињење Краљевине са државом Словенаца, Хрвата и Срба. Нова држава добила је званичан назив Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Краљевина СХС била је хетерогена заједница са становништвом различите традиције, обичаја, културе, вере, монетарног и пореског система. У земљи су деловале следеће верске организације: српска православна црква, католичка црква и исламска верска организација.

Војвода Живојин Мишић кроз разговоре са хрватским политичарима, књижевницима, новинарима, свештеницима, учитељима и обичним људима…  Рекао је: «Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш ствар је пропала. Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч можеш ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило. Ја сам дубоко уверен да се ми са њима нећемо усрећити. Ти су људи, сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви, и у таквој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи…»

Војвода је предложио да им се одмах да држава, независна самоуправа «па нека ломе главу како знају».

Најтрагичније је било марта 1919. када је престала да постоји српска војска, та Српска јуначка војска! И српска застава је замењена новом, све те ратне заставе српске војске отишле су у музеј. Замениле су их нове!

Више од 2500 некадашњих официра Аустро-угарске  постали су командни кадар нове војске Срба, Хрвата и Словенаца, тако смо ми прихватили џелата за брата, и заборавили сва клања, убијања,  страхоте, патње и смрзавања од ,,брата“ џелата.

Посебну тему за писање завређује и скандалозни курс по питању плаћања туђих дугова у Краљевини СХС  од четири круне за један динар, ми у том периоду као да смо били омађијани југословенством! Прихватали смо што тешко ко би прихватио… зарад братства и јединства са џелатом.

Сад можемо слободно да кажемо  – ВЕЛИКА ГРЕШКА  за српски народ.

Нажалост, оно што је добијено у рату, српски народ је губио у миру. Када судбину у руке узму људи који из личних или политичких интереса одређују судбину других људи, па и целог народа, постоји дилема – да ли је могло бити све другачије?

Као народ, као нација, ми смо на крају Другог светског рата изгубили све што је српски народ изграђивао кроз векове. Ама баш све смо изгубили.  Корене пропасти можемо тражити у   мрачним организацијама света, у две интернационале: ватиканска интернационала, и комунистичка интернационала – Коминтерна, настала у Москви 1919. год, а корени јој потичу из Ватикана.

Велико је питање да ли би било Јасеновца, Тита, комунизма, братоубилачког рата, Олује, Братунца, Косметског етничког чишћења од Срба, НАТО агресије и отимање Космета?

За време Другог светског рата у Србији је било подела…партизани, четници, недићевци, љотићевци (све сами СРБИ)… после рата југословени… а надам се сад само СРБИ… па ваљда смо нешто научили… нећемо се ваљда опет делити… а истину морамо знати и из ње нешто научити… грешили смо и испаштали… једино шта нам је остало је да будемо јединствени и искрени… праштајмо на сопственим грешкама, СРБИ смо !!!

Ми Срби смо пристали и на друго писмо  Новосадским договором 1954. год , тада смо се договорили, на нашу штету, да имамо српскохрватски / хрватскосрпски језик , то је било комунистички врло мудар  начин за замену српске ћирилице окупационом (хрватском) латиницом из времена Првог светског рата, када је окупатор у Србији  забранио српско писмо и, уместо њега, наредио абецедно хрватско писмо Хрвата за писање језика Срба. Отуда данас и нови језици, хрватски, бошњачки, црногорски… који су произашли из Српског језика.

О погрому Јевреја зна цео свет, о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц. ЗАШТО ЈЕ ТО ТАКО?

МНОГО БОЉА ИДЕЈА ЈЕ БИЛА НАЧЕРТАНИЈЕ… 

„Начертаније” (нацрт) је некадашњи тајни „програм спољашње и националне политике Србије” (коју као такву на жалост Србија нема од почетка 20. века), који је крајем 1844. године написао министар унутрашњих дела Илија Гарашанин.

Према „Начертанију”, Србија би требало да ради на ослобађању Срба и осталих Словена и на припајању суседних области Босне, Херцеговине, Црне Горе и делове данашње Северне Албаније (што је подразумевало и Косово и Метохију), тада под окупацијом Османског царства, те касније и Срема, Бачке и Баната, тада у саставу Аустроугарске. Главна пропагандна активност Србије би се заснивала на припремању становништва ових области на сједињење са Србијом.

На том темељу треба поново подићи велику српску државу.

Било је прилике…

ЛАКО ЈЕ ДАНАС УНИШТИТИ НАРОД…

Ако хоћете да уништите један народ… уништите његову историју и измените свест народу, тако ће се помутити и разум… ту вам рат није потребан!!! То се нажалост нама дешава скоро један век… време је да се расвестимо!!! Ко разуме… разумео је.

По мом мишљењу била би много боља ситуација за нас СРБЕ да се није десио 1. децембар 1918. год, и мегаломанска идеја краља Александра Карађорђевића (читај Ватикана и масонерије)… ипак, он носи велику кривицу за све догађаје после његовог убиства а већина горе наведеног не би се ни  догодила… (верујем да  је желео добро Србији, али мегаломанија и моћни ,,савезници“ су трасирали лош пут српском народу).

И за крај бих додао да Србија није земља која је изгубила четири рата, него земља која је сахранила четири царства. Ту је можда њихова мука, према нама…

ЗАШТО ЈЕ СРБИН, ГЕЏА, ТАЈ СРПСКИ ЈУНАК И ДОМАЋИН ПРИХВАТИО ДА БУДЕ ЈУГОСЛОВЕН, и да се одрекне СРПСТВА и ћирилице, а после Другог рата, крио се и кад је прослављао КРСНУ СЛАВУ… на то питање немам одговор!

Свакако да Геџу србина нико није ни питао… свакако да он није крив, већ такозвана српска ,,елита“ и ,,интелигенција“… али, тај Геџа је мењао и многе владаре, јуришао у бој против моћнијег и бројнијег од себе, а и мирно одлазио у пакао Јасеновца а касније и на Голи оток…!!!

Данас, сви вековни изроди српски, који су стварали неке нове нације и даље их стварају, говоре уистини српским језиком, само што га не зову више српски, већ су измислили нова имена за стари језик наших, а и својих, предака!

А у случају поновног спајања и уједињења са ,,браћом“… било би нас онолико колико би могло да стане испод три шљиве.

БЕЗ КРАЉА ЗА НАС НЕ ВАЉА

Круна краља Петра I Карађорђевића

Уверен сам да би поновно успостављање уставне парламентарне монархије био тренутно најбољи начин спајања традиционалних, вековних вредности нашег народа и његове славне прошлости са новим временом, јер се раскид са традицијом никада није показао добрим по један народ, нарочито не наш. Тако би можда и смањили поделе у народу. И поред грешака које је краљевина имала, али не и са лошом намером. У том периоду грешака, стварања Краљевине СХС биле су такве околности, за шта је потребна темељна дискусија.

Уставна, парламентарна монархија пружа стабилност, јединство и континуитет. Такође је гарант демократије и људских права! Државе које су очувале своју традицију и уградиле је у модерно доба данас су најразвијеније на свету,  Велика Британија, Норвешка, Шведска, Шпанија, Белгија, Холандија, Данска, Канада, Аустралија, Монако, Јапан. Монархија је потребна и Русији. Свакако, везе на тим дворовима имали би свој значај, као и што су имали и имају.

На тај начин рашчланила би се моћ власти.

КРАЉ – КРУНСКИ САВЕТ – ПАТРИЈАРХ – ПРЕМИЈЕР ИЗ НАРОДА – ПАРЛАМЕНТ – НАРОДНЕ ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ… И НАРАВНО УСТАВ.

Тако би имали јасне оквире и националну стратегију.
Битна је КРУНА И МОНАРХИЈА… отета 1945. год, зато је треба вратити и о томе трезвено размислити. И наравно референдум.

Јасно је да смо далеко од МОНАРХИЈЕ… али ка томе треба свакако тежити.

САМОПОРИЦАЊЕ

Ми као да нисмо свесни те тежине, историја је темељ као и језик, наравно уз ПРАВОСЛАВНУ ВЕРУ… све остало је надоградња. Ако тај темељ уздрмамо и ако је саткан будалаштинама и лажима неће нам бити добро у будућности. Ако кроз уџбенике историје и српског језика не усадимо генерацијама љубав према домовини, родољубљу… нема бољитка за све нас.
Са наше стране, трагична нам је наша СРПСКА ИСТОРИЈА по питању одрицања и самопорицања.

Шта се то дешава са нама кроз векове, а и данас?
Хоћемо и тежимо да постанемо оно што нисмо и што не можемо бити, а све зарад ситних дневних и личних интереса.
Па тако, данас ,,СРБИ“ Србима крече у бело тробојке и отимају Светиње.
Срби (изроди) су нас клали и у Јасеновцу (50 посто ,,СРБА“ католика у Хрватској, ко су они данас и где су?)…
Шта су радили Срби исламисти Србима у БиХ (кроз историју)?
Шта је са Србима у СТАРОЈ СРБИЈИ, данас Македонији? Колико има Срба пошиптарених на Космету (из које породице је Јашари, Тачи…)? Македонија, шта се десило са тим Србима, ко су они данас?
Шта су радили срби-комунисти својој браћи и свом народу?
Шта је са србима из Скадра и северног дела Албаније?
Тако да ови ,,срби“ – милогорци и њихове намере не треба да чуде много.
Олако су од Срба настајали Црногорци, Бошњаци и Македонци… без икаквог отпора у матици да се то спречи, кроз векове.

Зато нам је потребно сабрање и ново уједињење. Морамо да радимо на новом националном програму који немамо од Начертанија…. и да више радимо по питању Српске историје у свим крајевима где живе Срби, а не да гледамо и ћутимо на прекрајања и отимања историјских чињеница, ту морамо бурно и гласно да реагујемо, да нас и свет чује (као што чује и оне који краду и кривотворе).

Ко нам данас умањује број жртава у Јасеновцу? Ту је и српска трагедија.
Што више филмова, документараца, књига, часописа, преведених на стране језике. Једноставно, уколико се затре свест о жртвама уништава се то неопходно ткиво националне свести а то је солидарност. Несрећницима који су настрадали, та солидарност данас не значи много али би значила њиховим породицама.

Ми ни данас немамо „МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР СВИМ СРПСКИМ ЖРТВАМА“. Ко нам то брани, кога се плашимо, коме се додворавамо… чега се стидимо? Срамно је да га одавно нисмо већ саградили. Угледајмо се на Јевреје који са посвећеношћу чувају од заборава своје жртве. Споменик жртвама геноцида, као симбол и опомена, требало би да подсећа на Јад Вашем у Јерусалиму, као што он подсећа Јевреје на њихово страдалаштво.

Приредио, Ђорђе Бојанић, главни уредник Српске историја

Back to top button
Close
Close