Ђорђе Бојанић

Бојанић: Шта нам се то десило па да толико волимо ријалити… како сачувати нашу децу од тих баханалија?

Шта се то десило са нама? И ове године кажу биће најчитанија књига Кије Коцкар, наслов и не знам? Није у њој суштина ни у том роману, она се снашла у својим могућностима. Суштина је ту, што народ то воли и то га испуњава.

Шта се то десило са нама? И ове године кажу биће најчитанија књига Кије Коцкар (једна од најчитанијих), наслов и не знам? Није у њој суштина ни у том роману, она се снашла у својим могућностима. Суштина је ту, што народ то воли и то га испуњава.

Али, страшно је где нас води та ријалити култура? Најгледанији програм у Србији је ријалити програм (фарма, велики брат, парови…). Није ни чудо када више скоро и да немамо културно- образовни програм, који је некада док сам ја био клинац емитиван сваког јутра од 9ч до 11ч.

Тешко је данас , ма колико се трудили да васпитамо дете у правом смеру, ако је друштво ,,болесно“ ако институције затварају очи и не могу да се изборе са видљивим проблемом, разболеће се и наше дете. Погледајте само насловне стране новина, ријалити програме… а то наша деца гледају, то не можемо сакрити од њих, можемо само код своје куће.

Живимо у времену када нашу децу васпитавају и јутјубери, као пример навешћу  ,,Бака Прасе“ (има око милион пратилаца), то је стил баханалисања, увреда, псовања, немање емоција, немање осећаја за породицу. Морамо да отргнемо нашу децу од тих глупости, које нису безазлене, а деца обожавају те јутјубере и имитирају их. Не смемо децу оставити без контроле, морамо ми старији бити јачи и трезвенији од јутјубера, старлета и ријалити играча.

Али, зато су нам пуна уста о дечијим правима, чак и родитељи користе та њихова права, а нису свесни да ће им тај начин васпитавања доћи главе… а та деца су све агресивнија па и директоре васпитавају батинама, вређају учитеље, професоре (наравно не сва деца, да ме не разумете погрешно)… није ни чудо када су им ове лудорије доступне у ријалитима, најчитанијим књигама, новинама, тв, интернету… а ту у одређеном обиму се шире и погрешне вредности, без икакве цензуре.
Чак и наше баке и деке, не сви, су почели да живе виртуелним животима, суживљавају се са људима који живе ријалити живот.

Изгледа да смо стварно заслужили ријалити живот и старлете.
Изгледа већини, мислим на одрасле, је занимљиво да гледају оргијања, простаклук, бахатост поремећених индивидуа којима је пре место у психијатрији и затвору него на телевизији са националном фреквенцијом.
Породица мора да буде главни стуб друштва и последња одбрана државе.
По овом питању све породице морају да се уједине, ту не сме бити подела и страначког уплива… ту морамо бити уједињени због наше деце и опстанка Србије.
Данас деца се статусно деле, ко има бољи и скупљи телефон, оригинал патике, гардеробу, коме родитељи имају већа примања… све су то тешки проблеми који печатирају нашу децу. А видљиви су на сваком кораку, то се види, чује и осећа… то родитеље боли, то излази из куће и породице… та статусна подела.

Како се отрезнити из тог бунила?
Али, како спасити децу од тог зла?

Први корак би био да се ријалити лудорија емитује од 00ч. до 05ч. Али пошто живимо у времену када је профит на првом месту то ће бити врло тешко изводљиво… немогуће. Мене не чуди постојање ријалити програма, и власника тих медијских кућа, они имају само један циљ, профит. Чуди ме народ који то са одушевљењем масовно прати, препричава и живи виртуелни живот са тим глумцима из ријалитија.

Морамо као родитељи да се запитамо шта нам деца раде непрестано на ФБ, инстаграму и разним мрежама, без контроле, ако их препустимо, бићемо у великом проблему., њих неко прати, а тамо је све виртуелно, ко и зашто их прати, то морамо знати… али, ако се позову на своја права? Е ту је циркус и трагедија родитељства. Шта у том случају…?

Нека нам Бог помогне, и уразуми. И родитељ и професор имају исти задатак… да децу усмере на исправан и трезвен пут. Ми смо сви ту због њих, то су наша деца… њима сутра све требамо да препустимо, али не и док их образујемо и васпитавамо. За тај трезвени пут потребна је дисциплина и ред… али ту дисциплину урушавају њихова права са којима они вешто манипулишу, као и поједини родитељи (наравно, нису сви родитељи исти). Деца су ипак огледало породице и родитеља. Васпитање ипак мора да буде укорењено у породици, лоша ја полазна тачка ако родитељ и то тражи од школе, која наравно васпитава, усмерава и надограђује… али није корен васпитања у школи, већ у породици. Велику одговорност за васпитање носе родитељи, па тек школа и целокупан систем.

Потребно је да се поједине институције тргну и почну да раде свој посао, чињеница је да се много тога и променило на боље, али морамо упирати прстом на оно што није добро и хвалити оно што је добро као и институције које раде добро.

Не смемо бити искључиви и све везивати за власт, сагледајмо прво себе, своју породицу и окружење… па тек онда да критикујемо друге. То нека нам буде полазна тачка.

Има наде, доћи ће и ови проблеми на ред, само да не буде касно… у случају ако чекамо други да нам реше проблем са својом децом и својом породицом. Зато уозбољимо се, и почнимо да контролишемо и радимо више са својом децом и са самим собом.
Ту је можда и кључ!

Нећемо се предати, васпитаваћемо и чинићемо све што је у нашој моћи, да сутра наша деца буду добри,честити, поштени, васпитани, родољубиви и образовани људи.

Приредио Ђорђе Бојанић

Back to top button
Close
Close