Бојанић: Долазак Албанаца на наше вековне територије…

Приредио – Ђорђе Бојанић

Долазак Албанаца на наше вековне територије… тамо где сваки камен одише Српском историјом.

На Косову и Метохији (Старој Србији) било је, пола века после Косовске битке, само 46 новоусељених албанских кућа (Албанци су племе са Кавказа које је населило данашњу Албанију почетком 11. века), како сведочи први турски попис из 1445. године за области Дренице и Подрима.

А српских кућа: 12.844. У жупама: Косово, Сиринићкој, Средачкој, Ибарском Колашину, Биничкој Морави, Призренском Пољу, Лабу Шиптара тада нема.

У Пећи, на пример, тада није било ниједне албанске породице…

Чак, 1838. године скоро 400 година после првог турског пописа – у Пећи (како записује Јозеф Милер): Срби чине 92,09 одсто становништва.

Данас, после НАТО злочиначке-агресије, под називом „Милосрдни анђео“, у Пећи (седишту српског патријарха) живи само неколико Срба!

Долазак Албанаца на њихове данашње територије…

AghuankАлбанци воде порекло са Кавказа. Албанија на Каквазу налазила се на истоку ове планине, између Каспијског мора и врха Кавказа. Једино по чему је та стара Албанија била позната јесу велики и опасни пси, такозвани кавкаски овчари.

Године 1043. побуњени намесник Сицилије, бивши византијски војсковођа Ђорђе Манијак, покреће војску преко Јадрана, у којој је било и Албанаца са женама и децом, да би у бици код Дојрана Манијак трагично изгубио живот.

Пораженим Албанцима, без бродова који су пали у руке Византинаца, Срби су омогућили да се населе у српском Поморју, околина  Скадра (некадашња престоница Србије). Убрзо су се одомаћила два назива за ову етничку заједницу, турски назив Арнаути – “они коју немају где да се врате” и назив Шћиптар, којим су се Арбанаси најрадије називали.

Населили су се на данашњој територији Албаније, углавном су се бавили сточарством, пошто су живели у планинским пределима све до 17. века.

Искористили су најезду Турака и тако се одомаћили.

Ти досељеници добили су државност тек 1912. год.

Након оснивања Призренске (Албанске) лиге, 1878. год, они су изразили жељу за стварањем независне државе, Велике Албаније.

По њима ова ткозвана држава требала је да обухвата територије данашње Албаније, Косова и Метохије, западне Македоније и северне Грчке.

За време Првог Балканског рата 1912. год, на иницијативу Аустроугарске и Италије створена је независна Албанија, али на много мањем простору него што је то била жеља Албанаца.

Циљ Аустроугарске био је спречавање ширења утицаја конкурентске Србије, а индиректно, преко спречавања Срба, то је било и спречавање ширења Руса ка Медитерану.

Ти досељеници се сада користе лажима, историјом без чињеница, историја која се заснива на извртању чињеница, присвајању, отимању и крађи идентитета оног коме ни сами не припадају… за себе причају да су потомци Илира, да су староседеоци… отеше нам Скендербега (Ђурађа Кастриота),  величају га као албанског националног хероја и заснивају историју на њему, отимају и скрнаве нам Немањиће, Милош Обилића, Карађорђа… а ми то не помињемо, и забрињавајуће се на те сурове лажи не оглашавамо, као да они не припадају нама.

Космет је јединствен у историји по својој непрекинутој трагичној историји… али и пред свих трагедија, геноцида, агресије, окупације… оно и даље одолева тој трагедији.

А та велика Европа, данас подржава окупатора и џелата. Питам се чиме смо ми то заслужили… држава која никада никога није окупирала, држава и народ који су само бранили свој праг, ђедовину и отаџбину од разних џелата, освајача и агресора?

А ми смо народ над којим је извршен велики геноцид… над тим сузама та Европа ћути!

Једно је сигурно,  да нам нико није крив, до нас самих, нисмо били сложни, нисмо сагледали опасност, ми смо га својом ћутњом одавно изгубили (али и враћали). Ми смо и у уџбеницима свашта писали и тако делимично помогли да албанци данас остваре свој циљ.

Тако да је наш положај  сада потпуно инфериоран, јер Србија и ми Срби треба да доказујемо  да је део наше Свете земље наша вековна територија, а Албанци, који немају свој камен на Космету, не морају ништа да доказују, то је трагедија која је смишљено темељена на наше очи, где смо и ми учествовали својом ћутњом без реаговања у моментима када је то било неопходно и кључно, тако да смо сада у врло тешкој ситуацији, чаробног штапића нема. Трагично би било у овом моменту и у оваквим околностима размишљати да Космет вратимо силом, можда у неким бољим околностима и временима.

Тренутно стање је такво какво јесте, окружени смо Нато земљама, ЕУ размишља како размишља, они имају своју стратегију, ту много да утичемо не можемо, да обришемо све око себе не можемо, решење морамо да тражимо али никако кроз признање, а било их је безброј, све се то мења… али наду имамо, помоћ само од Руса може да стигне. Србија се увек враћала на свој праг. То не знају само понављачи из историје.

Косово и Метохија је символ нашег народа, његовог идентитета и континуитета… нећемо га се лако одрећи, у то сам сигуран.

На крају, ево речи једне од најмудријих Српкиња, Исидоре Секулић, „Српство, то није хлеб и школа и држава, него је Косово; а Косово је гроб, гроб у који је све закопано; а васкрс иде опет преко гроба: „Васкрсење не бива без смрти“.

Приредио – Ђорђе Бојанић, уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА