Бојанић: Да ли можемо сами, ко нам је пријатељ и где је црвена линија?

Дефинитивно смо мали да би политички солирали и били самостални. Без савезника и приајтеља у овим светски смутним политичким временима није могуће. Смешно је чути да је једино решење водити самосталну политику (ништа боље од тога, да је то могуће)… могуће је само онакву какву смо имали деведесетих, оковани са свих страна. Јасно је да треба да постоји црвена линија преко које се не може, а до ње су политички дозвољена сва балансирања. Како видим, плитички се кристалишу ствари, вук је кроз снег  направио своју путању до пријатеља. Шта даље, тешко је предвидети… политика је као шах.

Хрвати имају Ватикан и Енглезе, црногорски одрод НATO, Албанци Aмерику. А ми имамо Русију и Кину… ту је можда излаз, пошто овa сарадња са западом стварно не иде нама у прилог, проткано сталним и непрестаним уценама. Време је такво какво јесте, да га мењамо не можемо, зато и морамо сарађивати мудро, понекада и лицемерно са свима, то је политика коју требамо и разумети. Пре две деценије смо на примеру наше и других земаља видели како се уништавају и разарају мале земље и без икаквог разлога страдају цивили.

Зато је потребна мудра и хладна глава, тешко је, па било ко да је на власти. Интереси код свих држава су на првом месту (па и код Руса), то и не треба да чуди, и ми имамо своје интересе.

Али, ми како видим и чујем у народу и читам по друштвеним мрежама кроз коментаре, ни Русију не волимо (која на нас ни један једини метак није испалила), и баш ту тражимо кривца и стално их нападамо. Стално се појединци питају, а када су нам то Руси помогли… Такви, убеђен сам не знају ништа о српско-руским односима кроз историју… као да су опчињени вредностима трулог запада или то у незнању и мржњи зборе.

Подсетићу, али нећу улазити дубље у историју, већ ћу се осврнути само на значајне моменте садашњице, када нам је једина Русија спасила част и углед да западне силе не баце љагу на наш народ... то се десило јула 2015. године на Седници Савета безбедности Уједињених нација о Босни и Херцеговини.
Русија је је једина уложила Вето на британски предлог резолуције о Сребреници.
То је био Велики дан за Србију, тада је спречено бацање љаге на цео српски народ који је страрадао у свим ратовима, а баш ми смо народ над коме је извршен стравичан геноцид, јер су нам децу клали и одводили у логоре у току Другог светског рата. Зашто се о томе никада није расправљало у УН или о етничком чишћењу и прогону Срба са њихових вековних територија?

Да је усвојена резолуција о Сребреници, наш народ би био проглашен за геноцидни народ, једини у свету.

Представници Америке за руски вето су рекли да је то још једна мрља на репутацији Савета безбедности.
Споменуо бих и ово, да је Русија у више наврата била против пријема вештачке творевине Косова у УНЕСКО и тако је спасила нашу културну баштину да не уђе у УНЕСКО као албанска.

Скоро смо имали руску подршку када су албанци са Космета хтели да приступе Интерполу. Сву ову подршку део српског народа не види или не разуме, што је трагично. Запитајмо се шта би се догодило да је било супротно? Можда би их народ српски више ценио и поштовао… као амерички, енглески, француски, немачки… ко то зна?

Ко је бацао бомбе за Васкрс, ко је тровао овај народ уранијумом и уништавао га бомбама без разлога, под чијом дозволом је био стравичан геноцид у Хрватској и БиХ… ко је протеран са Космета? Данас је Хрватска скоро етнички чиста од српског народа. Ко је све те злочине спроводио и дозволио? Да нису можда Руси? Не, ипак, искрено Руси су нам једини искрени пријатељи, од којих зло и патњу као са запада сигурно не можемо да очекујемо… а помоћ можемо у складу, са њиховим могућностима у свакој ситуацији.

Данас је свакако тешко водити државу и зато разумем политику балансирања и хода по црвеној линији (битно је да се линија не пређе), коју некада и не разумемо и чини нам се огавна. Када у окружењу немаш пријатеља већ деценијама,  тешко је сачувати и мир. У прошлом веку… смо гинули јуначки и поносно али и као глинени голубови, невероватно, некада и непромишљено. Дуго смо боловали и од југословенства и комунизма, који нама (њиховим потомцима,  синовима, унуцима и праунуцима) ништа добро није донео, сем ратова деведесетих и патње у којој и данас бауљамо и тражимо излаз. Зато под хитно морамо израдити нови Национални оквир и стратегију као Националну платформу, пробудити успавани САНУ и позабавити се уџбеницима из историје.

Како рече сељак Милутин Остојић: „Не ничу људи ко печурке. Лажу они који кажу да је народ ко и трава – косиш га, а он се подмлађује. Е па ти види да л сам ја у праву, или нисам…“.

Српску свету земљу Косово и Метохију смо чекали да вратимо скоро пет векова, и вратили смо је када су се стекли услови за то. Свакако, Космета се никада нећемо одрећи јер је то неизводљиво. Сигуран сам да ћемо га кад тад поново вратити, па макар и за 500 година. Само да не заборавимо историју и корене, а на Космету је сваки камен српска историја.

Ђорђе Бојанић

СРПСКА ИСТОРИЈА