Бити Црногорац!

Пише: Вук Лучић

Постоји она анегдота о Светом Јустину Поповићу приликом једног његовог путовања возом, са разноразним друштвом у купеу, чија је основа његов одговор једном комунисти из Србије на констатацију овога да је и он Србин јер је рођен на српској земљи. Одговор је гласио да је и во рођен на српској земљи па није Србин.

Претходно је свети човјек поучавао да су Срби крштен народ који је дао много светитеља и да је Свети Сава поставио темеље наше духовности а остали Немањићи темеље наше државности. То је био призив који нам је овај наследник Светог Саве дао. Призив за враћање наше душе из волујског блата у чистоту. Призив који је доцније у интерпретацији блаженопочившег патријарха Павла гласио – БУДИМО ЉУДИ! Да наш идентитет изграђујемо успињањем духа, културе, моралних принципа, чувањем традиције и имена.

Када је неко дошао на идеју да Црногорац више не би смио да буде Србин један од основних аргумената, питање које би требало да матира сваког оног из Црне Горе ко се сматра Србином је гласило: Гдје си рођен ти? И наравно ако кажеш да ниси рођен у Србији то је значило да не можеш бити Србин а ако кажеш да си рођен у Црној Гори то би значило да можеш бити само Црногорац. Тако бих ја морао бити само Херцеговац, мада пошто ми је мајка Црногорка онда сам по принципу стварања нових нација мјешанац иако сам у ствари стамени Србин и по оцу и по ујчевини.

Да ствари нису толико једноставне одлучио је да покаже митрополит Амфилохије, један од најзначајнијих ученика управо Аве Јустина. Зато се он послужио његовим резоном и рекао да су и волови рођени у Црној Гори па нису Црногорци. Реакција расрбљеног дијела становништва у Црној Гори је била: Нисмо ми волови, Амфилохије нас је назвао воловима и слично… Наравно нико није, као по обичају, митрополита до краја саслушао. У наставку своје бесједе он је рекао да су преци Црногораца били крштени и миропомазани. Да су долазили да узму благослов Светог Петра Цетињског. И да их је то чинило више Црногорцима него сама, проста чињеница што су се као и волови, родили у Црној Гори.

Сав јед на митрополита због његове изјаве је у томе што је превише високо дигао љествицу коју духом морамо дохватити да би били Црногорци, што наравно није одговарало онима који су духом мали па им је било лакше да себе препознају у волу него у Црногорцу. Зар то није знаковито. Са једне стране митрополит говори о волу који пасе на ливади, вуче туђа кола са јармом око врата или чактаром а са друге говори о Црногорцу који је крштен и који свој дух снажи цјеливањем ћивота Светог Петра Цетињског. И онда кажеш да те је митрополит назвао волом. А у ствари признајеш како ниси Црногорац већ се само називаш тако. „На трон сједиш неправо узети“ – рекао би онај који Црногорац јесте, а ког они који себе нађоше у купусу не воле зато што је Србин и православни владика.

Митрополит је скоро назван и најснажнијим антидржавним елементом у Црној Гори. У држави у којој људи себе налазе у купусу а не у духовним висинама које човјека чине Црногорцем он то вјероватно и јесте. Али шта је цетињски митрополит у Црној Гори?

Да би одговорили на ово питање ваљало би се сјетити како је Црна Гора настала. Настала је тако што је на простору данашњег Цетиња подигнут један манастир. И у њега усељен владика. Манастир је подигао Црнојевић, властелин. Свјетовни владар који је створио Црну Гору. Свјестан своје пролазности у њене темеље уградио је манастир и Цркву. Ону за коју је Христ рекао да је врата паклена неће надвладати.

Њену епархију, установљену од стране Светог Саве. Црној Гори је то било довољно да опстане и када је Црнојевића нестало. Црна Гора је тада остала само својој Цркви и њеним владикама и они су је сачували. А ако би се данас наша Црква и њене владике повукли и оставили Црну Гору свјетовним владарима да ли би она остала сачувана и да ли би ко имао да застане волове у купусу?

Није иста ствар имати право да се назовеш Црногорцем и бити Црногорац. Јер бити Црногорац значило је, значи и значиће бити православац, непоколебљивог духа, слободарског карактера, српске душе, мисли која узраста у висине (Његош би рекао –  к свемогућем Богу) и не спушта се до воловског чактара. Зато није лако бити Црногорац и Србин. А во је лако бити. Тако је у овој паганској причи 21.маја 2006. године во први жртвован тековинама тога датума. Црногорац није нити ће икада. Јер једно је називати се а сасвим друго бити Црногорац. Вјерујте на ријеч Херцеговцу, ујчевино моја добра.

Преузето ИН4С