Колумна

БЕЗ ЦРНЕ ГОРЕ ДУША БИ СРПСТВА БИЛА НЕПОТПУНА

Данас, 30. августа 2020 године, молимо се сви ми Срби ван Црне Горе да вечерас, пред поноћ, засветли поново НАЈСЈАЈНИЈА ЗОРА СЛОБОДЕ У СЛОБОДАРСКОЈ ЦРНОЈ ГОРИ

„Нада нема право ни на кога, до у Бога и у своје руке“, писао је величанствени Његош.

А српски краљевски дипломата др Мирослав Спалајковић, рођени Шумадинац, који је био очаран заносним мирисом црногорске душе  и лепотом њеног јуначког срца, руковођен овом Његошевом мисли, написао је 1944.године  најдивнију оду Црногорцима:

„Црногорац прима помоћ своје једноверне браће као и својих других пријатеља, али за слободу своју и своје браће он не допушта да му је странци извојују и прима као милостињу.

Црногорци су, можда више, него остали Срби, имали осетније и дубље представе о најглавнијим догађајима из српске историје о српској прошлости и народној судбини. И увек су били готови на све жртве. То њихово родољубље није се учило из књига и новина, као код нас у Шумадији по школама. И неписмени људи у Црној Гори знају и наводе стихове Његоша о људској судбини и циљу  живота, као што је опет и за тог највећег српског песника, који је био црногорски владика и владалац, народна душа била главно и неисцрпно врело највиших истина и најдубљих мисли. У одсутним тренуцима народне судбине за Црногорца постоји само једно правило, један императив: „Да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу“.

Црна Гора је сачувала моралну чистину и расне особине српског народа, онакве какве су биле још пре Немањића.

Ми морамо признати Црној Гори њен лавовски допринос општем српском националном и духовном капиталу.

Душа Црногорца не одређује се материјалним интересима. Њу покрећу највише побуде: моралне и националне. У њихов  лични  и национални понос не сме се дирати. Питања части и идеали правде и слободе играју главну улогу у току њиховог свакодневног као и општег народног живота. Њихов национални идеализам био је испуњен традиционалном  заветном мисли: осветити Косово – повратити независност и обновити сјај и величину старе српске царевине. Због тога је дух њиховог пожртвовања и самопрегора неограничен и иде, као што нам цео ток историје потврђује, до исцрпљења целог народа. Црногорске народне масе увек су се мириле са суровим одлукама неумољивог удеса и подносиле су са упорним стрпљењем све тешкоће и страдања ради остварења националног и социјалног идеала.

Зар Црна Гора, у садашњој борби са непријатељима српског народа, а понаособ са комунизмом, није изгубила једну петину свога мушког становништва?“

Свима нам је коначно постало познато, после дугих година заташкавања, да је Лилипутанац Моша Пијаде , чији је и људски дух  и морал био у складу са његовим сићушним растом  (због кога је био јако искомплексиран), наредио праву сечу прекрасних најкршнијих синова Црне Горе.

Данас, 30.августа 2020.године, молимо се сви ми Срби ван Црне Горе да вечерас,пред поноћ, засветли поново НАЈСЈАЈНИЈА ЗОРА СЛОБОДЕ У СЛОБОДАРСКОЈ ЦРНОЈ ГОРИ.

АМИН!

Др Мирослав Спалајковић (1869–1951), рођени Крагујевчанин, био је познати српски краљевски дипломата , који је пре и за време Првог светског рата био краљевски посланик у Русији. Остао је упамћен у дипломатским круговима као једини дипломата који је бољшевичком вођи Лењину, на првом пријему за дипломате у Москви 1918.године, рекао шта мисли о њему: „Ви сте осрамотили Словенску расу и ја вас пљујем у лице“. И пљунуо је „великог“ вођу Лењина по сред лица.

Приредила, Зорица Пелеш, публициста

Српска историја

Back to top button
Close
Close