Колумна

Басташић: Српском јединству и српском свету потребан меморијални центар о српским страдањима у 20. веку

Срби се углавном баве последицама и зато нас догађаји сустижу неспремне. Зато страдамо!

Пише: Душан Ј. Басташић, председник удружења „Јадовно 1941“

Срби се углавном баве последицама и зато нас догађаји сустижу неспремне. Зато страдамо!

Српско страдање у 20 веку је идентитетска кичма нашег народа око које треба да се окупе сви делови нашег народа који је расцепкан по суседним државама. На тај начин треба да градимо националну свест и на тим наравоученијима да дижемо „националну кондицију“.

Не знам да ли то радимо случајно или намерно, слободном вољом или притиском неке спољне силе. Али, тако радећи – ми не правимо културу сећања, него негујемо културу заборава! Рушимо и слабимо идентитетску кичму српског народа.

Неспремни смо: Срби су гледали припреме у Југославији за парчање српског народа, па потом и распадање Државне заједнице Србије и Црне Горе, па сад гледамо отимање српског језика од стране Хрватске и Црне Горе, још се чудимо што је неко покушао да нам отме светиње и да оснује своју цркву.

Па наравно да ће то да нам се деси! Јер, сви раде свој посао, а Срби свој посао очигледно не раде.

Бошњаци и они који их подржавају, дан пошто се заврши комеморација у Сребреници, почињу да спремају онај који следи за 365 дана.

Сад планирају да у Сребреници буду сахрањени и остаци жртава које нису идентификоване!

Српске породице које још трагају за остацима сродника несталих у рату (око 1.650 бораца и цивила) узнемирила је најава бошњачког члана колегијума директора Института за тражење несталих лица БиХ Амора Машовића да ће „11. јула ове године у Поточарима у Сребреници бити сахрањена и 82 неидентификована лица”.

Из организација породица несталих и погинулих Срба траже да се то спречи јер постоји, како наводе, оправдана сумња да је реч о српским жртвама.

Шта то значи? То значи да је могуће да на то место буду сахрањени припадници српског народа. Тако се на силу покушава доћи до броја који они пласирају од 7000 жртава.

Шта ми можемо у ових последњих месец дана?

Прво, не правити им маркетиншку кампању. Ми комеморацију не можемо спречити. Али, институције Србије, или из Бањалуке, треба да питају чији су телесни остаци чији се идентитет не зна, ДНК анализа није открила идентитет жртава. Бошњаци хоће да се ти остаци сахране са осталима у Сребреници.

Сад у Београду и Бањалуци медији треба да упозоравају да је то недопустиво. На место где су сахрањивани муслимани, сад хоће да буду жртве са територије целе БиХ.

Српском јединству и Српском свету је потребан српски меморијални центар у коме би била сачувана сведочења о страшном страдању нашег народа током 20. века.

Прошло је 80 година од геноцида над Србима који је извршила НДХ и страшних страдања на подручјима Србије, а ми још немамо у Београду споменик жртвама Јасеновца, немамо ни улицу. Немамо ни у Бањалуци.

Још увек немамо ни споменик а камоли меморијални центар у Доњој Градини где је – према налазима Међународне комисије – поклано преко 350.000 жртава.

Несхватљиво је да после покоља у Братунцу и Подрињу (који су се десили пре Сребренице) ми немамо већи меморијални центар од оног у Поточарима.

Разлог може бити исти као и зашто после 25 година од отаџбинског одбрамбеног рата у Бањалуци немамо централни споменик за борце и цивиле који су дали живот за оно што имамо данас – слободну Републику Српску.

Управо данас сам видео другачији пример у Сарајеву: нову поставку Музеја ратног дјетињства. У Загребу је Музеј гранатирања Загреба где на 300 квадратних метара чувају сећање на 7 људи страдалих од гранате. А ми за 700.000 жртава у Јасеновцу, а он није био једино стратиште, немамо ни меморијалну собу.

На крају, погледајмо рад наших историчара, у Српској и Србији. Ми не радимо онако како то чине у Хрватској или Бошњаци и муслимани у БиХ који историју стављају у функцију.

Код нас је историја сама себи сврха. Историчари представе свој вредни рад на конференцијама, али нема резултата у виду споменика, меморијалних центара, екскурзија, трибина и сличних иницијатива.

Други раде, морамо и ми.

Преузето ИН4С

Back to top button
Close
Close