У којој је окупацији најмање људи страдало, у којој је било најмање материјалних разарања и под којом је остао очуван највећи капитал народа, његова вера и морал.
До прве окупације дошло је после кратког априлског рата у коме је за дванаест дана Немачка окупирала територију Краљевине Југославије, о дносно после подписивања безусловне капитулације од стране генерала Калафатовића по одлуци Владе Краљевине Југославије донетој на седници 15. априла у Никшићу.
Била је то окупација у којој поражена страна није могла да поставља никакве услове, али се по дразумевало да су окупатор и окупирани обавезни да се придржавају одредби конвенција које су у Хагу 1899. г. и 1905. г. подписале државе чији су правни наследници били Немачка и Краљевина Југославија. У почетку је што сетичетериторије Србије окупатор је у главном поступао у духу конвенција задржавши скоро у целости извршни апарат и велике системе као што је железница здравство, школство… После краћих преговора у којима је потврђено са обе стране да ће се држати Хашких конвенција дошло је до именовања комесара и формирања Комесарске управе од стране окупатора. Тако су формирани цивилни органи власти именовани од стране окупатора са већим овлашћењима од оних које су имали такви слични цивилни органи власти приликом окупације у Првом светском рату. То је трајало до почетка јула и у том периоду није било никаквих оружаних акција, а на територији окупираног дела Србије није страдао ни један окупациони војник. Ни окупатор није у томпериоду предузео ни једну акцију против цивилног становништва. После немачког напада на Совјетски Савез дошло је само у Србији до оружане побуне коју су организовали и водили екстремисти из редова забрањене Комунистичке партије.
Тако је ситуација прешла оквире регулисане конвенцијама и окупатору дала право и могућност да усврху решавања ванредних околности примени и ванредне методе. То је по дразумевало ангажовање јединица немачке оружане силе у гушењу оружане побуне. Окупатор је у тим сукобима имао и знатне губитке у људству па је немачка врховна команда донела наредбе о вршењу одмазде, односно о стрељању сто талаца за сваког убијеног и педесет за рањеног немачког војника.
Ова наредба је у супротности са Хашким конвенцијама, законима и обичајима рата, хуманитарним ратним правом… Судије у Нирнбергу су се том наредбом посебно бавиле, мада је то био суд победника и суђено је само пораженима. Такву наредбу немачки генералштаб донео је још само једном и то када су због погибије немачких војника у Француској у месту Шатобријан такође стрељани цивили по кључу десет талаца за једног убијеног Немца. У том случају, већ следећег дана преко Радио Лондона генерал Де Гол је преклињао да се са оружаним акцијама против Немаца прекине. У нашем случају порука је била другачија: “Падајте Срби јер што се трава више коси боље расте” поручио је господин Черчил преко Радио Лондона. Морао је да му одговори лично ђенерал Недић преко Радио Београда и да га позове у Србију па да нам лично покаже како ће то њему да израсте глава када му се једном исече.
Поред војничких акција на гушењу оружане побуне немачка окупациона команда је израдила и план за трајно одржавање реда и мира на тој окупираној територији игноришући српске цивилне органе власти. То је био такозвани Нојхаузенов план који је предвиђао припајање појединих делова окупиране Србије Независној Држави Хрватској, Великој А лбанији, Великој Бугарској и Мађарској. По том плану Немци би једино задржали управу над Београдом који је требало да промени име у Принц Еуген Штадт. План је био послат у Немачку на одобрење.
Не могавши да одговори новонасталим околностима Комесарска управа је поднела оставку коју су Немци прихватили.
Тако се почетком августа 1941. г. Србија се нашла пред могућом трагедијом биолошко гуништења. Цела Србија је то знала и стрепела. Једино су усијане главе у шуми и даље вршиле акције и трудиле се да заузму што више територије “како би што спремније дочекали “браћу Русе” који ће за неколико месеци поразити Немачку” Тим црвеним екстремистима подршку је пружала и група Краљевих официра са Равне горе, појачавајући смутњу у народу.
Крајем августа у Београду је о држан састанак, председавао је Александар Белић, на коме је око три стотине највиђенијих људи ондашње Србије преклињало ђенерала Милана Недића да се прихвати сарадње са окупатором и покуша да у Србији заведе ред и мир као неби дошло до поступања по Нојхаузеновом плану. Од хероја из Првог светског рата, ђенерала који је у предхо дној држави уживао највеће могуће почасти,
тражена је велика жртва. Он се те жртве, сарадње са окупатором, прихватио и савесно је обавио спашавајући српски народ од биолошког уништења.
Читав период рада владе народног спаса ђенерала Милана Недића састојао се у томе да умоли, приволи, уцени и шта све не… немачку окупациону власт да колико толико поштује Хашке конвенције из 1899. г. и 1905. г. које регулишу однос између окупатора и окупираних.
Оружане акције екстремиста отежавале су и често обесмишљавале његов, али Недић и његови сарадници нису ни поклекли ни одустали. И заиста, положај наших ратних заробљеника је постао сношљив, болесни су пуштени кућама а остали су скоро редовно из окупиране Србије добијали пакете. У Србији током рата нико није умро од глади, а она је успела да збрине и прехрани више од пола милиона избеглица од којих један број нису били Срби, чак је било и Јевреја. У такозваном Недићевом дечијем граду у околини Крушевца крајем 1943. г. било је збринуто 86 000 (осамдесетшест хиљада) деце махом избегличке која су остала без родитеља.
Уз позивање на Хашке конвенције спасавани су чак и Скојевци у хваћени у акцијама против окупатора који су били млађи од 21 године. Немци их нису стрељали већ су их предавали српским органима који су их смештали у логор за преваспитавање о драслих у Смедеревској Паланци. Тако је неколико хиљада омладинаца заведених од комуниста избегло сигурну смрт. Недић и Влада народног спаса јесу сарађивали (колабрирали) са Немачким окупатором, али из нужде да се преживи и сачува народ од биолошког уништења. Нико никад из Недићеве околине није негирао колаборацију (сарадњу) са окупатором увек напомињући да је она била наметнута, одричући сваку симпатију и идеолошку сличност са нацизмом који је за нас Словене и Хришћане неприхватљив.
ОКУПАЦИЈА ДРУГА
До ње је дошло октобра 1944. г. када су јединице Другог украјинског фронта ушле на територију Југославије односно Србије.
После жестоких борби са територије Србије су се повукле немачке окупационе снаге а њихово место су запоселе јединице совјетске Црвене Армије. Та совјетска окупација никад није званично прокламована већ је пропагандно названа Ослобођење, а долазак совјетске, односно комунистичке окупационе Црвене Армије долазак браће Руса.
На совјетским тенковима у Србију су ушле партизанске јединице настале од оних екстремиста и побуњеника које је Недић морао да протера из Србије како би зауставио немачке одмазде. Протерани из Србије они су своје акције наставили у Босни где су у шуми дочекивали углавном српски живаљ који је бежао од усташког ножа наоружавали га и стављали под своју команду. Те партизанске војне формације су покушале у два наврата да уђу самостално у Србију током пролећа 1944. г. али се то врло неславно завршило па су морали да у помоћ позову своје идеолошке истомишљенике да окупирају Србију, али и западне савезнике да бомбардују српске градове. Тако је дошло до замене окупатора.
Заједно са совјетским окупационима снагама у Србију су умарширале разне крајишке, банијске, црногорске и остале пролетерске бригаде. Под заштитом совјетских окупатора њихови колаборационисти (сарадници) су у крви учврстили власт на револуционарно – бољшевички начин. Прво су у Србији побили све стварне и потенцијалне непријатеље, а затим су скинули униформе и заузели њихова места у друштву уселивши се и у њихове куће и станове.
Требало им је око три го дине да своју власт потпуно стабилизују па да откажу гостопримство својим идеолошким истомишљеницима, совјетским комунистима. Тако су совјетски колаборационисти наставили самостално да врше окупацију и успели да деценијама суверено владају Србијом уништавајући је и намећући јој страну комунистичку идеологију. Њихова колаборација (сарадња) са совјетским окупатором је била свесна, намерна и са циљем да до окупације (тзв. ослобођења) дође. Она је отпочела много раније пре самог чина окупације.
Та сарадња (колаборација) са совјетским окупатором и његовом идеологијом вршена је терором који је био већи у броју људских жртава о д терора немачких окупатора. Погубне последице те идеолошке окупације на ду ховном и моралном плану су такве да данас изгледају ненадокнадиве. У последњој деценији прошлог века српски комунисти су се поделили у две фракције. Прва је декларативно напустила комунистичку идеологију али је задржала њен бољшевички метод. Тако смо имали прилике да око десет година на делу видимо деловање национал-бољшевика. Другу струју је чинио од комуниста створени такозвани грађански слој, који је већ деценијама упирао поглед у западне велике демократије пре свега Америку и Енглеску.
ОКУПАЦИЈА ТРЕЋА
Од комуниста створени грађански слој, који је по начину размишљања и понашања остао бољшевички са тешком муком се зближавао са идејама Равне Горе. Било је по требно десетак година и “кумовска” помоћ Америке и Енглеске како би коначно овај идеолошки брак био склопљен и способан да изврши пуч што се и десило 05. октобра 2000. г. Овоме је посебно допринело пресељавање “централе Коминтерне из Москве у Вашингтон” што је омогућило формирање јаког омладинског покрета по угледу на СКОЈ под новим називом ОТПОР. Идеолог и творац тог омладинског покрета убијен је у борбама за власт не дочекавши да види резултате свог дела. Вера у идеологију либералне, грађанске и вишестраначке демократије била је разлог да априла 1941. г. подписани акт о капитулацији не прихвати група официра бивше Југословенске краљевске војске и одметне се на Равну Гору добивши тако у правном смислу статус бандита и одметника. Од времена подписивања Хашких конвенција, било је много капитулација, али се тако нешто није десило нигде у свету?
Та група официра на Равној гори је током рата у Србији само изазивала смутњу. Оглушила се о молбе и преклињања ђенерала Недића да после протеривања из Србије оде у Босну и о д Срба који беже од усташког ножа она формира јединице.
Једино што је током рата здушно радила је спасавање пилота америчке авијације који су бомбардовали српске градова а које је оборила немачка противавионска одбрана или су због квара морали да напусте авионе и спусте се падобраном. За то су им после
рата признања о дали и сами Американци, које су они упорно чекали и позивали да се искрцају на Јадрану. На њихову велику жалост до тог искрцавања није дошло ни 1943. ни 1944. г, али су они остали упорни у свом чекању. И чекање се коначно исплатило.
На молбу више десетина хиљада заведених и преварених грађана екс комунистичког друштва, америчке окупационе снаге су се коначно искрцале на Балкан, односно у само његово средиште, у Београд, 5. октобра 2000. г.
Тако је почела трећа окупација. Као ни друга ни она није прокламована. Идеолошки сарадници (колаборационисти) америчких окупатора перфидним методама, а посебно превеликим слободама стварају неслободу и скривају истину у маси полуистина, да би
нас коначно дотукли као народ.
Ту непрокламовану окупацију су велике демократије, а пре свих Америка и Енглеска предходно припремиле бомбардујући нас за наше добро 1995. г. и 1999. г. Ови најновији колаборационисти (сарадници) окупатора то су им опростили, исто као и оним пилотима што су током Другог светског рата бомбардовали српске градове.
Иван СТОЈАНОВИЋ
Број 84 – јануар 2008 15
НОВА ИСКРА
