ПРВА СРПСКА ЛЕКАРКА из Угарске одбила да оде на Крф и са народом прешла Албанију
Марија Вучетић Прита, прва српска лекарка из некадашње Угарске, била је носилац низа одликовања. Као угледни лекар могла је бродом да оде на Крф, али је то одбила и са народом се повлачила преко Албаније.
– Као што чујемо, ових дана промовисана је на Циришком свеучилишту госпођица Марија Прита за доктора целокупне медицине. Ово је прва Српкиња из Угарске која је постала докторком – Тако је 28. јула 1893. године о својој суграђанки писао панчевачки лист „Весник“. Био је то тек почетак једне велике каријере.
Прича о њој сеже у 1866. годину, када је 16. априла у јужнобанатском селу Селеушу рођена Марија Прита, ћерка Ђорђа и Милеве.
Борила се са ветрењачама и побеђивала
Била је још девојчица када се мајци поверила како сања да ће постати лекар, што је у то време била лудост. Она је, међутим, свој сан остварила. Док су њене вршњакиње маштале о доброј удаји, Марија се борила са „ветрењачама“. И побеђивала их је.
Завршила је Вишу школу за девојке у Панчеву, што није било довољно да упише студије медицине, јер није имала положену матуру, а без тога се на даље школе није могло. Ни Панчево ни Нови Сад ни Сремски Карловци јој нису отворили врата. Цирих зато јесте.
Отац јој је умро, али је имала велику подршку мајке, када је у воловским колима из села кренула у свет – прича за „Живот плус“ новинар Никола Нешковић, Маријин праунук, који је са сестром Мирјаном истраживао и сређивао документацију о прабаки са којом су живели.
Судбина ју је одвела у Београд, где је радила у приватној ординацији, а када су почели Балкански ратови, замењивала је мужа на месту општинског лекара, јер је он био на фронту. Њена пожртвованост је дошла до изражаја већ на почетку Првог светског рата, који ју је задесио у резервној војној болници у Нишу.
Епидемија тифуса је увелико владала, а Марија у својој „Биографији“ пише да мртви нису могли да се преброје, иако је борба за сваког болесника била приоритет. Није морала да се повлачи преко Албаније, да иде на Крф и Солунски фронт, али ишла је са својим народом. Све је указивало на блиставу каријеру, али не и на једноставни живот, јер је Марија све време неговала и љубав. Удала се за доктора и песника Николу Вучетића из Шапца и у његовом родном граду убрзо постављена за лекара у болници.
Није било пацијента ког не би примила.
За њу није било празника нити пацијента којег не би примила у било које доба дана. Имала је ординацију у нашој кући у Улици Краља Милана 34, на чија врата су сви куцали без задршке. Када смо је питали зашто није отишла бродом, јер је могла, говорила нам је да јој је то била морална обавезна. И да, ако је могао стари краљ (Петар), могла је и она – каже Нешковић, подсећајући да је његова прабака била носилац Албанске споменице, одличја Трећег степена Светог Саве, Крста милосрђа, Ратне споменице и ордена Црвеног крста.
Пред крај рата преселила се са породицом у Лозану, где је радила као лекарка Инвалидског одреда, али годину дана пошто јој је умрла млађа ћерка, вратила се у Београд. Прва армијска болница је имала среће да Марија бар кратко ради код њих, док се није определила за приватну ординацију у којој је радила до смрти.
Вест о Маријиној смрти, најстаријем српском лекару, те 1954. године објавиле су све дневне новине.
Преузето DNEVNO
